Episkop losanđeleski i zapadnoamerički Maksim (Vasiljević), povodom dva veka od rođenja i 140 godina od upokojenja slavnog pisca

Pojedini, među koje i sam spadam, veruju da dinamična i otvorena antropologija ovog klasika može da pomogne zbog toga što krši odbrambeni oklop savremenog ega i vodi s one strane ideoloških strasti.

Kad je pre četrdeset godina obeležavana stogodišnjica od upokojenja Dostojevskog, u njegovu čast su se širom sveta, kao i u tadašnjoj Jugoslaviji, održavale konferencije, predavanja i napisani su mnogi članci i knjige. Nikola Milošević, jeromonah Atanasije Jevtić i mnogi drugi vodili su vatrene debate oko karaktera i ideja velikog pisca. Nekad je Dostojevski bio inspiracija i u Holivudu. Šta se desilo sa 2021. godinom? Utisak je da epoha transhumane tehnologije nije dovoljno budna za rasprave o antinomičnosti života koje pred nas iznose romani Dostojevskog. Nije ni čudo. Živimo na ostacima jedne kulturne paradigme u agoniji. Kao da Dostojevski ne spada u lektiru digitalnog doba. No, da li je baš tako?

Слово Епископа Максима на исходу Атанасија Архијереја у Саборном храму у Требињу

6. март 2021. године

Рече Господ присутним Јеврејима:
Ја сам Хлеб Живота. Оци ваши једоше мãну у пустињи, и помреше.
Ово је Хлеб који силази с неба: да који од њега једе не умре.
Еванђеље по Јовану 6:48-54

Ако се запитамо које јеванђелско слово најбоље пристаје у овом литургијском помену пред ковчегом незаборавног Владике Атанасија, онда су то управо ове Господње речи из данашњег Јеванђеља.

Високопреосвећени Владико, Преосвећени Архијереји,

Часни Хоре Презвитера и Ђакона, благочестива црквена пуноћо,

Ако постоји моменат у времену када ове Господње речи добијају пуни смисао, то је онда овај садашњи тренутак Божанске Евхаристије. Садејством Духа Светога, свештеноначалством Митрополита Дабробосанског, саслужењем јерарахâ, презвитерâ и ђаконâ, учешћем народа месне Цркве и оних који су дошли издалека, „једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1 Кор 10:16-17).

The Eulogy from Bishop Maxim at the funeral of Hierarch Atanasije in the Trebinje Cathedral

March 6^th, 2021

“I am the bread of life. Your fathers ate the manna in the wilderness and are dead. This is the bread which comes down from heaven, that one may eat of it and not die.”
Gospel of St. John 6:48-54

If we ask ourselves which gospel words best fit this liturgical commemoration in front of the coffin of the unforgettable Bishop Atanasije, then these are precisely the words of the Lord from today’s Gospel.

Your Eminence, Most reverend hierarchs, honorable choir of presbyters and deacons, and pious fullness of the Church,

If there is a moment in time when these words of the Lord take on full meaning, then it is this present moment of the Divine Eucharist. Through the synergy of the Holy Spirit, the celebration of the Metropolitan of Dabro-Bosnia, the concelebration of hierarchs, presbyters and deacons, the participation of the people of the local Church and those who have come from afar, we have become “one flesh, for we all partake of the one bread” (1 Cor 10: 16-17).

Божићњи интервју са епископом лосанђелеским и западноамеричким Максимом

Дневни лист Данас, 7. јануар 2021.

Како је Србија, чија је средњовековна држава духовно и културно припадала “византијском комонвелту”, тек после другог поџамљења Свете Софије прошле године добила “једину књигу” о овој светињи, чији сте Ви преводилац, а Епархија западноамеричка издавач?

Вечни покој о. Душану Буњевићу, Сан Франциско, 2. јануара 2021.г.

Испраћамо данас на пут једног човека који је говорио: ”Сваки смртник има своје успоне и падове—али је Господ велики”. У овим искреним речима, за оне који су га знали, препознатљив је добри отац Душан Буњевић, српски свештеник са обале Пацифика, који је повезао и у срцу свагда носио Босну и Сарајево, Јужну Србију и Ниш, централну Србију и Београд, Далмацију и Дубровник, Српску Херцеговину и Мостар, православну Грчку и Атину, потом Француску и Париз као и Индијану и Геру. Највише је ипак свештеничког живота провео у Сан Франциску, где је и завршио свој земаљски пут. У свему томе, највећа брига му је био његов православни српски род.

Одговор на питање о његовом духовном сензибилитету и његова дела човекољубља лежи у чињеници да је и сам био страдалник: одлежао је вишегодишњу робију у комунистичком режиму, а онда као политички избеглица стекао је јеванђељски осећај за страдалнике.

Пут Православља је испуњен тешкоћама и крстовима, али је то стаза на којој се Бог прославља и Коме се за све благодари – ради Васкрсења. И притом сами себе, једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајемо.

Знали смо да тај дан мора да дође. Дан одласка Димитријевог у покој Божији. И тај тренутак је сада, јер – невидљиве Двери отвориле су се пред њим и одводе га Христу.

Велики човек? Искрени хришћанин? Узорни академик? Уважени музиколог? Да, све то. Али, на јединствен – димитријевски начин.