ИНТЕРВЈУ - ВЛАДИКА ЗАПАДНОАМЕРИЧКИ МАКСИМ
Епархија западноамеричка, вероватно је једна од ретких, ако не и једина епархија Српске православне цркве, која има заштитника права верника – епархијског омбудсмана. Недавно је на то, званичним саопштењем, и подсетила пре свега своје вернике. Повод је био хапшење једног свештеника ове епархије под оптужбом за недозвољене сексуалне радње с малолетном особом. Епархија је саопштила да „свако ко је евентуално био, или познаје некога ко је био, жртва злостављања неког од чланова епархијског клира, запослених или волонтера у Цркви, требало би прво да контактира полицију, а потом да случај пријави, поверљиво, и епархијском омбудсману на број +1415...”. У разговору за „Политику“, владика западноамерички Максим, објашњава да је епархијски омбудсман стручњак, правни и канонски.
Шта је епархијски омбудсман, која су његова задужења и ко обавља ову функцију (свештено лице, лаик, правник...) и да ли је Епархија западноамеричка дужна по америчким законима да има „заштитника права верника” и колико је то добро, колико је у складу са црквеном праксом?
Пажљиво проучавање историје Цркве показује да је Црква као тело Христово састављена од различитих харизми. Још је Апостол Павле поручивао: “Еда ли су сви апостоли? Еда ли су сви учитељи? Еда ли сви имају дарове исцељивања? (1Кор. 12, 29-30). Службе у Цркви су егзистенцијалне и личне (а не статичне). Под тим мислим да се ниједна служба не смешта изван или изнад заједнице као аутономни посед. Различите службе нас воде до могућности увођења лица омбудсмана. Рекавши ово, додајем да је ова функција прихватљива под условом да уважава постојећи црквени јерархијски поредак и води у заједницу и јединство, а не у подељености. Наравно, ми нисмо у обавези према неком статуту да имамо омбудсмана и могу рећи да је то нешто што пристаје америчком, али не и српском контексту, па стога се ограђујем од сваког тумачења које би ово повезивало са српским контекстом (у смислу: омбудсман у Америци, зашто не и овде?). Па ипак, ми се можемо наћи у ризику да одговарамо пред општим америчким законом (који је другачији од грађанског закона који можете наћи у Србији и већини европских земаља). По законима општег права, наше парохије и епархија могу бити одговорне уколико подбацимо у томе да заштитимо појединце према којима смо у обавези. Према томе питање гласи: према коме смо у обавези? Одговорност и обавеза се рађају онда када знамо или је требало знати да ће се нека повреда десити.
Задатак омбудсмана, који је правни али и канонски стручњак, притом лаик, јесте да пружи другачија средства комуникације у једном формалном пољу. Ово је важно због тога што су наше парохије географски веома међусобно удаљене (на хиљаде километара). Даље, имати омбудсмана је ништа више од испуњавања нашег православног хришћанског етоса. Потребно је да помогнемо нашим парохијанима, и наше канонско право је увек имало сензибилитета за тако нешто, јер док је Црква непогрешива као тело Христово, ми који смо у Цркви грешимо. Треба да будемо будни све време како бисмо предупредили игнорисање потенцијалне могућност да унутар Цркве појединци свесно или ненамерно повређују друге. Такође, приметите да се ово не односи просто на испитивање клирика. У дијаспори, услед правног система у коме се крећемо, много већи број лаика је укључен у дневну администрацију наших парохија. Омбудсман је ту да помогне и онима који нису чланови клира. Западноамеричка епархија је спремна да сарађује са цивилним властима. Осим тога, свако ко је евентуално био, или познаје некога ко је био, жртва било каквог злостављања од стране неког од чланова епархијског клира, запослених или волонтера у Цркви, требало би прво да контактира полицију а потом да случај пријави, поверљиво, и епархијском омбудсману.
Уз објашњење како могу да помогну мисију Епархије својим донацијама, на сајту Епархије западноамеричке наводи се и да су финансијски извештаји доступни на захтев. Нетранспарентне црквене финансије су нешто на шта се верници у Србији највише жале, тачније, из њиховог незнања где иде новац који дају свештенику рађају се разне неоправдане, али и оправдане сумње...
У дијаспори, а посебно у Америци, ми немамо избора него да користимо бенефиције из тога што смо непрофитна организација, тако да морамо бити транспарентни кад добијамо бенефиције због тог закона о непрофитабилности. Уопште, вероватно је веома позитивно то што смо транспарентни. Међутим, историја је показала да је таква транспарентност често најважнија за оне највеће дародавце, који представљају само један посто наших добротвора, или и мање. У Америци, транспарентност постоји због наших правних докумената који допуштају да чланови правних организација да слободно прегледају наше финансијске извештаје. Ово је позитивно, али то такође може бити препрека, зато што се понекад више расправља о томе како је новац потрошен уместо како је могао бити утрошен.
Међутим, не би требало начин оперисања Цркве овде екстраполирати у Србију. Питање транспарентности је једно културолошко питање и питање вере. Знамо у дијаспори да једноставно никад нема довољно новца у самим парохијама за њихов опстанак. И док поштујемо питање како је новац утрошен, ми такође морамо имати и вере. Свесни да су наше донације дате Цркви, они који их прихватају у име Цркве дужни су да Богу положе рачун како користе ове фондове. Свака личност у Цркви има легитимна питања и бриге, али то би нас одвело ван циља ове дискусије и оног што ми доживљавамо у дијаспори.
Епархија на чијем сте челу, као уосталом и бројне друге Епархије српске Цркве у дијаспори, пред цивилним властима има статус непрофитне организације. Можете ли нам објаснити тај статус и колико он одговара суштини црквене мисије у дијаспори?
Ово питање захтева разумевање фундаменталне природе правног система у коме наша Црква оперише. На пример, у Србији важи ”однос кооперативне одвојености” између Цркве и државе (немачки модел), и држава законом одређује да Цркве и традиционалне верске заједнице имају право на државну помоћ, приступ јавности, веронауку и слично. У већини држава у којима је дијаспора установила црквено присуство, постоји јасна одвојеност Цркве од државе сходно уставима датих држава. Последично, сви народи у дијаспору имају оно што се зове непрофитни и узајамни закони јавне користи (mutual public benefit laws) који су општи и дозвољавају црквама и многим другим организацијама да делају не тражећи независне статуте да би установиле своје постојање (као у Србији).
Чињеница да ови закони допуштају нашој Цркви да делује без профита су врло позитивни у секуларном свету. То у основи значи да наше Цркве не морају да плаћају таксу за новац који добијају и да парохијани који донирају такође добијају бенефиције да им се смањи порез приход за своту коју су донирали. Државе које имају дијаспору чине ово како не би дошле у положај да морају да финансијски помажу цркве и непрофитне организације.
Да закључим, природа “непрофитних закона” је врло позитивна, али, историјски, будући да смо Црква имиграната, ми још увек нисмо искористили користи од таквих закона. Како време одмиче и како постајемо упућенији у разумевање ових закона, бићемо способнији да учинимо више за унапређење мисије наше Цркве.
Иако имамо многобројну и по целом свету расејану дијаспору, чини се да о њој мало знамо и да матична држава не води довољно рачуна о одржавању тих веза. Колико због тога наши сународници полако заборављају свој језик, обичаје, традицију и може ли Црква да помогне у заустављању тог процеса?
Драма у односима матице и дијаспоре може се превазићи достизањем културног обрасца који ће водити синтези. Идентитет се – ово чини ми се заборављају наше власти – гради у динамичком отварању према другима а не затварањем, а Свети Сава је својим примером упозоравао своје сународнике да самоизолација води, да се послужимо медицинским изразом, у атрофију. На овом концензузу и постојаности нашег етичко-културног кода вреди радити, под условом да се примарна јеванђелска мисија не остави по страни. Црква то мора чинити негујући дух само-критичности, што није увек пријатно али је неопходно и надасве корисно.
Београд, 20. 10. 2016.
