Хомилија Епископа Максима западноамеричког изговорена на Празник Св. Григорија Богослова у Саборној цркви у Требињу, 7. фебруара 2016. године у присуству Охридског архиепископа Јована а у част Захумско-херцеговачког Епископа Григорија.
”Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају; као што Отац познаје мене, и ја Оца, и душу своју полажем за овце” (Јн 10, 14-15).
Ове Господње речи из данашњег Јеванђеља су оно најприкладније што свештени Амвон Саборне Цркве у Требињу има да истакне за побожно размишљање и духовну корист на данашњи знаменити празник свештене успомене Светог Цариградског и Кападокијског Оца Григорија Богослова, дивног имењака Вашег Епископа и пастироначалника Григорија.
Блажењејши Владико,
Преосвећени Архијереји,
Часни Хоре Презвитера и Ђакона,
Благочестива црквена пуноћо,
Ако је Божанска Литургија један продор у време који укида слепи континуитет времена умећући у време не паузу, него трајање љубавне, „физичке“ заједнице између човечанства и Бога, између живих и покојних, између месне и васељенске Цркве, између садашњег и будућег, онда се данас на овој Светој Евхаристији ово збива на јединствен начин. Синергијом Духа Светога, свештеноначалством исповедничког Охридског Архиепископа, саслужењем јерарахâ, презвитерâ и ђаконâ, учешћем народа месне Цркве и оних који су дошли издалека, „једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1Кор 10,16-17). А Св. Григорије Цариградски мистично предводи наше светковање, подсећајући нас да је истински пастир дужан: ”...да обичаје и страсти, живљења и расположења, и ако је још нешто такво од онога у нама, и надзире и лечи, и да све што је зверско и дивље изгони из здружења нашег, а све што је питомо и Богу мило уместо тога уводи и утврђује; не допуштајући да оно лошије влада над оним бољим...” (Беседа 2, 18, PG 35, 428B). Ове његове речи сажимају природу и карактер пастирства уопште, а данашњем Евхаристијском сабрању приличе сасвим посебно, као што ћемо видети нешто касније.
Али шта значи да Пастир добри ”своје овце зове по имену, и изводи их” (Јн 10, 3), и који је, браћо, дубљи смисао ових речи? Најпре, запазимо да Христос јасно поручује да када чујеш да те по имену зове Онaj Који те љуби и Који је љубав и кроз Кога је све постало, видиш да те самим призивом ипостазира, чини те личношћу, дарује ти биће изводећи те из небића. Христос те поштује као личност са јединственим именом и изводи те на простор живота. Стога, драга браћо и сестре, бљесак Христовог живота који усмрћује Ад у нераскидивној је вези са позивањем сваке словесне овце по имену. Позвати неког по имену једнако је мистично као и осветлити непознате дубине и ширине људског бића за које човек није ни слутио да постоје. Тада се препознаје глас Пастира доброг, који се на безброј начина чује, који човека разбуђује да би могао да проходи даље и да лично сведочи. Једном речју, то је Глас који васкрсава у човеку оно што је било осуђено на сан и смрт.
Свети Кападокијац Григорије даје управо ту дубљу потку карактера односа Пастира са Овцама. И он не скрива да је љубав, или патос-жудњa (πόθος/πάθος), покретач и мотив општења са људима (не само са Богом), што се види из његовог односа са Василијем Великим али и вернима у Константинопољу. И док је његова љубав (πόθος/πάθος) за Св. Василија доста разматрана у литератури, вредело би појаснити жудњу коју је Григорије имао према својој духовној деци у Цариграду. Тако он почиње Беседу 26 следећим речима: „Ужелео сам се вас (ἐπόθουν), децо, и подједнако сам заузврат жељен“. А онда прелази на похвалу „страсти“ аутентичне љубави подсећајући да у перспективи личности, време „мери“ догађај односа: „Уистину, онима који пате од жеље цео живот једног човека је као само један дан“. На ово додаје и следеће: „Док сам био са вама pathos сам осетио тек толико, али кад сам био одвојен од вас, познао сам жудњу, тог слатког тиранина” (Беседа 26, 2, PG 35, 1229AB). Тако је за Григорија љубав је улазак у „темпоралност“ једног недимензионалног „Данас“.
Схвативши речено, поново нам навиру речи Спаситеља: Познајем своје, и моје мене познају; као што Отац познаје мене, и ја Оца, и душу своју полажем за овце. Божанска љубав, драга браћо и сестрe, као веза доброг Пастира са овцама, за образац има светотројични начин постојања, начин који одређује нераскидиви однос између Три Личности Једнога Божанства.
Ова нераскидива веза ће напослетку довести до тога да Пастир добри жртвује душу Своју за овце (Јн 10, 11). Познање ”својих” и позивање по имену стајеће и Христа и сваког истинског пастира крсне жртве. Међутим, кроз њу долази ослобођења за човека: од проклетства закона, лажних учитеља и пророка (од лопова и разбојника). Живот који нам Бог даје у Христу (у изобиљу: Јн 10, 10) јесте живот који извире из смрти самога Христа. Тако и истински духовни отац, који умире дајући живот другима, види грехе које му људи исповедају као властите, и једино тако је кадар да воли другог, и волећи га може да пренесе живот на њега.
Током три године пастирствовања у Константинопољу Свети Григорије је показао, то јест урадио, оно за што је и назван и стварно био: Васељенски Јерарх и други Богослов (после Јована Јеванђелиста), чија „пастирска фрула“ није престала да одзвања кроз векове у Цркви Цариграда и васељене. Григорије је ово постигао најпре зато што је био истинити Епископ те је као Предстојатељ Божанске Евхаристије настављао апостолско очинство и прејемство као службу искупљења Народа Божијег од пропадљивости и смрти.
Оно што видимо пред очима нашим, ову пуноћу народа у Литургији у Требињу, не може а да нас не подсети на речи Св. Григорија у његовој Опроштајној беседи 42, у присуству 150 Епископâ у Мартиријуму Свете Анастасије, када се он обратио сабору браће епископа, речима:
”Види сабрање презвитерâ, почаствованих старином и разборитошћу, благопоредак ђаконâ, не далеких од истога Духа, благокрасоту чтечевâ, љубав народа према учењу, колико међу људима, толико и међу женама, једнакима по части у врлини. И [види] толико мушкараца, било философâ, било простијих — и сви мудри у божанским стварима; било управљајућих [началникâ], било управљаних [потчињених] — овде се сви добро управљају; било војникâ, било благородних, било учених, било учећих се — сви су војници Божији, мирни [кротки] у осталоме, борбени за Духа [Светога]; сви чествују Вишњи Сабор [Јевр 12,23; Васељенски сабор], у који уводи не слово [писмо] празно, него Дух животворећи (2Кор 3,6; Јн 6,63); сви заиста логосни и Истинског Логоса [Бога Слова] служитељи. И [види] толико жена које су под јармом [у браку] Божијим, већма него ли телом спојене; колико их је не под јармом [неудатих] и слободних, Богу свецело посвећених. И [види] толико младих и старих, од којих једни иду добро ка старости, а други се труде да остану бесмртни, обнављани најбољим надама (Јевр 7,19; Кол 3,10)” (Беседа 42, 11, PG 36, 472AB).
Блажењејши Владико Охридски, драга браћо,
Ето, дакле, шта данас прославља ова Црква и њен Епископ. Прослављају чудо свог опстанка и битовања упркос недавним разним несрећама које долазе кроз неизбежна таласања историје. Херцеговачка Епархија прославља своје непрекинуто трајање кроз тајну очинства Владикâ Атанасија и Григорија и њихових претходникâ, тајну даривања живота и оног пастирства које поштује сваког верника као личност са јединственим именом коју изводи на простор живота.
Преосвећени Владико Херцеговачки,
Напослетку, Амвон ка Теби управља своју реч. Сматра за своју дужност да изрази благодарност Цркве за оно што се данас савршава у овом Граду.
Годишњи скуп, под називом „Теологија у јавној сфери“, у организацији Епархије захумско-херцеговачке и приморске, а са Вашом иницијативом и благословом, прерастао је у традиционално годишње интерактивно окупљање теолога и научника из многих области науке и сфера јавног живота, уз присуство широког аудиторијума. Кроз ова сусретања Ви показујете да је теологија на првој линији сусрета Цркве са светом. У том смислу, Епархија Захумско-Херцеговачка постаје једно од средишта живота наше свеукупне помесне Цркве.
По узору на свога светог имењака, Св. Григорија, који је у је још у оно време писао против идеолошке поделе унутар јерархије, и Вама предстоји сличан задатак чувања јединства наше Цркве. Питао се Ваш имењак у време оно:
”Како ћу спојити и у јединство довести ове (Епископе/Пастире) што седе једни спрам других и антипастирствују (међусобно), и са њима подељен и супротстављен народ, као у раселинама земљотресâ оне суседне и блиске (крајеве)? Не само то, него и крајеви васељене, и они страдају заједно са супротстављенима, тако да ће се и Исток и Запад поделити у супротстављене стране, и бити у опасности да се поделе не мање схватањем (вољом) неголи територијом” (Беседа 42, 21, PG 36, 484A)
Одговор на ову његову недоумицу дала је свештена историја. Како је исправно приметио митрополит Пергамски Јован, Цариградска Црква је у преломном моменту своје историје преживела једино захваљујући чувеним теолошким беседама Григорија у скромном храму Васкрсења, чиме је показано да је теологија снага Цркве изнад сваке друге моћи, дипломатске или економске.
Желимо Вам, драги Владико, да и Ваше деловање буде и остане теолошко, у наизврснијем смислу те речи, те да посредничке молитве ка Богу Вашег Светог Имењака штите и укрепљују овај благочестиви Народ на добро васцеле Цркве и свих људи. Амин.
