Реч на представљању Сабраних дела о. Георгија Флоровског
Сајам књига, Београд 2018. године
Мој први сусрет са Флоровскијевим делима био је читање његове студије „Твар и тварност“. Привучен дубином његове мисли и увида, посветио сам се превођењу тог дела на српски. Сећам се како сам оне професоре нашег Православног богословског факултета који су знали руски запиткивао о значењу појединих речи. Потом ме је Владика будимски Данило (Крстић), иначе Флоровскијев ученик, уводио у појединости везане за личност и богословље незаборавног Георгија. Називао га је „васељенски протојереј“. Од њега сам први пут и чуо да је Флоровски кориговао застрањења софијаниста и како је то чинио кроз своје студије „Твар и тварност“ и сл. Иако се често Флоровски ставља насупрот Булгакову, треба истаћи да ћемо на основу ових сабраних дела наићи на много суптилнију слику. У Путевима руског богословља он каже да се од Булгакова може ићи у сва правца: ка Шелингу и Неоплатонизму или ка Оцима и Великој Цркви. Флоровски је рекао да је Булгаков у суштини изабрао други пут и да је то била његова „историјска супериорност“. Такође, вредно је поменути да је Флоровскијево прво спомињање „неопатристичке синтезе“ из 1948 „Legacy and Task of Orthodox Theology“, повезано са његовом похвалом како Булгакова тако и Соловјева.
Међутим, оно што ме је код Флоровског још више привукло била је његова слобода у односу на патристичко наслеђе и његова осетљивост за најважнија философска питања његовог времена. Слобода је заиста за њега била највећи дар. Стога, историја човека није у природном развијању наследно-урођених задатака, него у подвигу или, речима Флоровског, у „безбројном низу слободно-чудесних дотицаја Божанске Славе, чудесних сусрета са Богом“. У озарености покајања схваташ да Бог не тражи природни jus talionis, закон награде или казне (узвратни закон из Изл. 21, 24). Покајањем проничеш у сазнање да је темељ на коме се одржава свет пре слобода неголи судбина. О томе је Г. Флоровски писао посебно у „Метафизичким предусловима утопизма“, где је оставио следећу мисао: „И ми о томе опиту и искуству говоримо када опит вере противстављамо натуралистичком опиту, а не о неком ’природном богопознању’ које је заувек замењено и одстрањено кроз оснивање Цркве.“
Георгије Флоровски је из Одесе, преко Прага, Београда и Париза доспео до Њујорка и Бостона. Разлоге његовог сељења по разним земљама нећу овде помињати, осим што бих приметио да овај гигант спада у категорију „теологâ номадâ“. Та покретљивост довела га је у додир са философским струјама тог времена. Већ на основу до сада објављених дела у издању Епархије браничевске која су пред нама, видимо да је реч о свеобухватном интересовању за горућа питања. Чујмо само неке од наслова његових студија или есеја: „Изгубљени библијски ум“, „Владимир Соловјев и Данте“, „Еволуција и епигенеза“, „Присуство Господа у Евхаристији“, „Consensus Ecclesiae“, „Религија и богословске тензије“, „О предстојећем сабору Римске цркве“, „Западни утицаји у руском богословљу“, „Православље у Амстердаму“, „Оци Цркве и Стари завет“, „О границама Цркве“, „Црква јужне Индије“, „Метафизички предуслови утопизма“, „Ка утемељењу логичког релативизма“ итд. итд.
Православни теолог Павле Гаврилиук (Paul L. Gavrrilyuk) написао је 2012. године књигу Georges Florovsky and the Russian Religious Renaissance. То је књига о генези Флоровскијеве мисли и његовој рецепцији неопатристичке визије. Аутор је посебно повезао Флоровскијеву критику западне псеудоморфозе у руској теологији са Флоровским као патристичким теологом. Та веза представља Гаврилукову теолошку сигнатуру.
Тим поводом рекао бих да је Гаврилиук поновио тезу да је Флоровскијева расправа са Булгаковим и руском религијском ренесансом кључ за цео његов теолошки програм. (Павле користи широк архивски материјал који је мало људи консултовало). Гаврилиук признаје да је Флоровскијев дијалог са западним саговорницима „подједнако значајан“, међутим он му не поклања пажњу. Још је покојни Метју Бејкер указао на овај једнострани „руски фокус“ који у комбинацији са психологизујућом херменеутиком потцењује Флоровског и тиме га не приказује у правом светлу.
Ова сабрана дела помажу разумевању Флоровскијеве генезе мисли. На основу ње моћи ћемо схватити, нпр, да је једно тврдити да је Флоровски био доведен до теме стварања читајући Флоренског а сасвим друго – погрешно! – да је Флоровски црпео своје идеје о стварању из Флоренског. Флоровскијева мисао о стварању је највећим делом надахнута пре свега патристиком, а онда и Ренувјеом, Дунусом Скотом и другима.
Расуђивање, дакле, не може да заобиђе животне потребе модерног човека. О. Георгије Флоровски је то формулисао следећим отрежњујућим речима: „Савремени човек може и треба да инсистира на предањској вери и Цркви Отацâ. То, међутим, не тражи жртвовање слободе његовог мишљења, као ни издају у односу на потребе и захтеве савременог света.“ Ова перспектива је далеко шира од уског следовања крутом magisteriumu или тзв. missio canonica Цркве, који missio, уосталом, и не постоји у православном Предању. Флоровски ће без устручавања рећи да је „сервилност страна како Библији тако и Оцима. Они сами су били смели, одважни и авантуристички (adventurous) трагаоци за божанском истином“. Отпор је увек духовно исправнији пут од апатије.
Оно што се кроз целокупну историју дешавало јесте да Црква није санкционисала слободу личног мишљења и говорења, него је отклањала апокрифе и фалсификате. И верујем да је у нашем времену куцнуо час да нови нараштај породи нови израз. За то постоје претпоставке у неопатристичкој синтези коју је инаугурисао васељенски протојереј о. Г. Флоровски. Потребан је излаз из круте и стерилне сцене, уз помоћ богослова који обликују теолошки курикулум, јер су се научили „Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт. 13, 52).
О. Георгије Флоровски је писао да не постоји неутралан доживљај. „Сваки доживљај је објективан, чак и тада када падамо у халуцинацију и предајемо се на вољу немирној игри својих сопствених маштања и сањарења.“
Завршио бих следећим мислима Дневника о. Георгија Флоровског:
„Већ јуче ми је, у мом патролошком семинару, поставио питање један студент: Ми веома уживамо, рекао је, док читамо Оце, али у чему је њихов ”ауторитет”? Да ли треба да из њиховог опус усвајамо чак и оне ствари које су биле ”условљене ситуацијом” и вероватно нетачне, па чак и нетачне? Мој одговор, свакако, гласио је: Не! Али не само због тога што не волим израз consensus patrum за који се неки прилепљују да је обавезујући. ”Ауторитет” Отаца није неки папски диктат, dictatus papae. Оци су наши водичи и сведоци, ништа више. Њихова визија је ”ауторитетна”, а не нужно и њихове речи. Проучавајући Оце ми смо подстакнути да се суочимо са проблемима, а потом их можемо следити али на креативан начин, нипошто у маниру понављања (not in the mood of repetition)… Много их је у наше време који и даље трагају за ауторитетним одговорима, чак и пре него што су се сусрели са било којим проблемом. Ја сам срећан што у мом семинару (тј. на часовима) имам студенте који студирају Оце због тога што су заинтересовани за стваралачку теологију, а не само за историју или археологију“. (Brandon Gallaher, “Georges Florovsky on reading the life of St Seraphim,” Sobornost 27. 1 (2005): 62, и сабрано у The Patristic Witness of Georges Florovsky: Essential Writings, eds. Brandon Gallaher and Paul Ladouceur (London: Bloomsbury–T&T Clark, у припреми).
Епископ Максим (Васиљевић)
