Kао и сваког 9. октобра, са поносом и посебним емоцијама сећамо се великог научника, хуманисте, добротвора и пре свега, великог родољуба – Михајла И. Пупина.
На тај дан, пре тачно 166 година (1854), родио се он, један од најзначајнијих светских научника и проналазача с краја 19. и почетка 20. века, одрастао на пространим банатским пашњацима, у земљи коју је бескрајно волео, све до своје смрти.
На данашњи дан, још једном ћемо најширој јавности указати на две битне чињенице у вези са Пупиновом биографијом.
На данашњи дан, нећемо по ко зна који пут набрајати Пупинове патенте, његове заслуге као добротвора, педагога и хуманисте, него ћемо се подсетити неколико мудрих мисли из његове аутобиографије Са пашњака до научењака. Нека оне буду порука и поука младим нараштајима о којима се толико старао.
- За човека који, се одлучи да сам себи крчи пут ка самосталном животу, није никаква несрећа бити без новца, само ако има у себи довољно снаге да савлада све тешкоће са којима би се сукобио.
- Нисам ја дошао у Америку као печалбар, да зарадим паре. Ја сам пошао за знањем, а знање ми је донело имање, а не обратно. Имање је дошло као нешто споредно. Ја сам најпре искао „царство царства небеснаго“, по Јеванђељу, а остало све што имам дошло је уз то.
- Само трозвучје истине, доброте и лепоте уноси мир у душу човечију.
- Наука, идући својим стазама, треба да открива не само истину, него и да узгаја у човеку све оно што је лепо и добро.
- Проналасци старе и на њих се надовезују нови и како су то дела стваралачког духа смртних људи и они су смртни. Али закони по којима се крећу звезде и планете, и по којима су се одувек кретале, нису променљиви; ти закони не старе па су, према томе, бесмртни, они су део „вечне истине“.
- Тешко је обичним речима описати једну нову замисао, а да она не буде протумачена на разне начине. Онај који дође до тог новог појма, обично има више муке с тим да увиди зашто га свет не разуме, него са проналажењем те нове истине.
- Изузетни људи стварају изузетна дела, али судбина једног народа није одређена пролазним деловањем једнога, или чак неколицине људи, већ неодољивом снагом традиције тога народа.
- Ништа човека не чини толико срећним као његово поштено уверење да је учинио све што је могао, улажући у свој рад своје најбоље способности.
Нобеловац Исидор Раби, један од Пупинових ученика, овако се сећао свога професора: „Имао је изузетну енергију, а када су му, под старе дане, отказале ноге, на Колумбија колеџу, у зиду, пробили су посебна врата за њега, јер је Пупин захтевао да му се омогући да у колицима долази да држи предавања и да ради у лабораторији. Прилазио је младежи, и уопште свему, на позитиван начин... и они су њему долазили...“
Љубица Отић, историчарка - музејска саветница
Извор: Музеј Војводине у Новом Саду
