A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Богородица као екстатично биће

Епископ Максим Васиљевић
Разговор о монографији БЛАГОДАТНА 24. мај 2023. г. у Крипти Храма Св. Саве на Врачару

Објављивање ове монографије је културни догађај који, захваљујући благослову Патријарха и гостопримством оних који се старају о Крипти храма, није пропраћен муклом тишином. Напротив, присуство публике у оволиком броју сведочи o нечем веома важном. Језик уметности је јачи од језика проповеди и логичког убеђивања. Уколико Црква жели да свету пренесе неку важну истину, она ће морати да говори језиком уметности. О томе сведочи монографија БЛАГОДАТНА, објављена у издању Лагуне.

Стога на самом почетку желим да честитам фондацији БЛАГО и њеном председнику г. Ненаду Вукићевићу. Представљајући нам ове фреске, он чува не само наше светиње него и светиње читавог просвећеног човечанства. Тиме нас је све задужио.

Највећи део у монографији заузимају представе Богородице у косовско-метохијским манастирима. Са појавом тзв. другог „византијског хуманизма” (Paul Lemerle) на тлу средњовековне српске државе настају дела непознатог живописца Сопоћана, анонимног сликара-протомајстора Грачанице, потом Михаила и Евтихија Астрапâ као и многих других. Са овим хуманизмом унета је благост тема и ликова при живописању Христа, Богородице и светитеља  наместо хладног класицизма почетне фазе. Неки од ових споменика доспели су до највиших уметничких достигнућа хришћанске цивилизације.

Елеганција, богочовечански баланс и светлост одликују овај етос. Нема ничег што притиска човека, већ све служи ослобађању и давању простора за раст и живот. Косовскометохијска уметност – где је средњовековна српска цивилизација достигла свој највиши сјај – пуна контраста, живости, смелости и „узнемирених облика”, далеко је од сваке униформности. Иконографско богатство и стилска разноврсност јесу велика лекција за наше доба.

Наиме, ово није уметност схваћена само као естетско достигнуће које изазива задовољство, дивљење итд., а да не имплицирају или изражавају настанак нових јединствених идентитета, односно без онтолошког значаја. Ако желимо да хришћанског творца Бога опишемо као уметника, морамо да замислимо уметност као, према дубоком запажању Пола Валерија у вези са музиком, „почетком света“. Сличан увид је имао и Кандински.

Права и заиста креативна уметност претпоставља и подразумева намеру да се произведе нешто ново и јединствено. Имајући у виду то да разноликост израза указује на слободу израза, не чуди нас петнаест различитих ликова Христа у Астрапином сликарству Љевишке. По речима о. Стаматиса Склириса, „Астрапа у истој цркви, у Богородици Љевишкој, петнаест пута живопише Христа – а свака од тих петнаест фресака има аутентичност и оригиналност, јер је доживљај Христа – доживљај који је стално нов.” Горња примедба о. Стаматиса Склириса односи се и на многобројне Представе Богородице: свака је уникатна и непоновљива.

Оно што желим као прво важно везано за Богородицу Марију да кажем јесте да је она као тинејџерка одговорила на један незамислив задатак: да Богу каже ДА и да као млада девојка преокрене курс који је човечанство заузело у односу на Бога и на своје назначење. Нико није видео догађај сусрета Архангела Гаврила и јеврејске тинејџерке с почетка Нове ере, а разлог треба тражити у чињеници да се, по речима св. Јована Златоустог, космогонијски догађаји одвијају у тишини. Њен одговор је нешто најекстатичније што се десило у целокупној историји планете. А шта је то: то је да детерминистички закони, захваљујући којима овај свет постоји, за тренутак уступају пред мистеријом. То је описано у химнографији речима: побјеждајетсја јестества чин = побеђују се закони природе.

Управо због тога, њој се радује сва твар – њена појава има свељудски и космички значај.

Зачуђујуће је за неке да је жена била оно створење – и то једино у целој Божијој творевини, материјалној и духовној – које је поништило оно што је учинила Ева, прва жена, која је Адама, првог човека, саветовала да каже „не” Богу.

Управо захваљујући Богородици Црква је констатовала апсолутну равночасност жене са мушкарцем, која је тако очигледна у целокупном предању Православне Цркве. Осим познатог места Пресвете Богородице у Цркви и народној побожности, која се поштује као „часнија од херувимâ и неупоредиво славнија од серафимâ”, дужни смо подсетити и на велику част која се одаје и женама које су се посветиле, било мучеништвом, било својим преподобним животом. Не постоји, према томе, ниједан разлог да се Православна Црква ставља у исте категорије са онима из репресивних друштава.

Посебно пак, имајући личноцентрични менталитет који негује Православље, истичемо да нас жена, више од било кога другог, учи да живимо као личности, тј. као бића односа, а не као изолована и „независна” бића. Богородичина приповест је приповест о Христу, и из тог разлога, она се увек приказује са Христом, барем у Православној Цркви.

Према томе, жена има високо достојанство и да непроцењиво доприноси друштву и цивилизацији, без обзира да ли то чини као мајка, неудата особа или као монахиња. Жена даје значајан допринос у различитим сферама, укључујући, али не ограничавајући се на породицу, образовање, здравствену заштиту, уметност, науку, политику, бизнис, вршећи службу од непроцењивог друштвеног и цивилизацијског значаја.

Име Богородице је на уснама хришћана можда и више него име Христа због тога што она на свој начин, тихо и моћно, помаже људима. Каже се да она има слободу пред Богом да посредује за сва друга бића. Она је и по томе икона врхунске слободе и пример дијалошке природе човека. Ова њена улога проистиче из чињенице да је она постала мајка не само свог детета, Христа, него и целог света, мајка целог човечанства. Богородица показује другачије материнство. Зашто? Зато што дете које је родила на овај свет није био обичан човек, већ је био Онај који у себи садржи цео свет. На тај начин она постаје мајка свих, јер је прихватила да њено једино и најдрагоценије дете мора бити предано крсту. Прихватила је овај најстрашнији бол – бол мајке која мора да изгуби своје једино дете – јер је знала да њено дете није само неко ко припада искључиво њој. Напротив, Он припада свима, целом свету. А пошто Он припада свима нама, то се односи и на његову мајку.

На тај начин, загонетка свеукупне људске судбине разрешава се у смерном и грациозном-благодатном лику Богородице.


SA

 

People Directory

Bishop Grigorije (Udicki)

(1963–1985)

As the son of Stevan Udicki, notary, and Anica Udicki Pavlovich, he was born on January 14, 1911, in Velika Kikinda, Banat. He finished the public and secondary school at Velika Kikinda and Timisoara (Romania), the Seminary in Sremski Karlovci (Yugoslavia) in 1930, when he entered the University of Belgrade and finished the Faculty of Orthodox Theology in June 1934.

After the military service in the Red Cross company in Bitola (Yugoslavia) in 1934/35, he became a teacher of the Seminary and gymnasium in Bitola on March 15, 1935. On November 14, he was ordained a priest, on special duty at the monastery church of St. John the Baptist in Bitola till 1938, when passed the examination of a Master degree.

He took monastic vows in the Monastery of Hilandar in 1936.

In September 1938 he went to the U.S.A., to Libertyville, Illinois, taking up there the job of a secretary of the Orthodox Diocese and later on duty of a priest at the Holy Trinity Church at Butte, Montana. In order to complete the studies necessary for getting the PhD degree, he went in 1939 to Athens (Greece), but soon returned to Yugoslavia because of the war between Greece and Italy. Having transferred studies to the University of Belgrade he passed the examination on June 11, 1940. Working on preparation of the dissertation he went to Petrovgrad, Banat (Yugoslavia), where he remained till 1945. During the wartime between Yugoslavia and Germany, he was just a manual worker, and later in 1943 he became again a teacher in Gymnasium and helped at the Church in Petrovgrad. In June 1945 he was forced by communists to leave because of his faith.

Read more ...

Publishing

The One and the Many

Studies of God, Man, the Church, and the World today

by Metropolitan John D. Zizioulas

This volume offers a collection of Zizioulas articles which have appeared mostly in English, and which present his trinianatarian doctrine of God, as well as his theological account of the Church as the place in which freedom and communion are actualized. The title, The One and the Many, suggests the idea of a profound relationship that exists between the Persons in the Holy Trinity, between Christ and the Church, between one Catholic Church and many catholic Churches. On each of these levels of communion, each one is called to receive from one another and indeed to receive one another. And while this is understandable at the Triadological and Christological levels, it raises all sorts of fundamental ecclesiological questions, since the highest point of unity in this context is both the mutual ecclesial-eucharistic recognition and agreement on doctrine and canonical-eccelesiological organization.

Read more ...