Koja je glavna poruka Vaše nove monografije “Hrišćansko nasleđe Kosova i Metohije: istorijsko i duhovno središte srpskog naroda“ i o čemu zapravo svedoči?
Најпре, хвала што сте нашли за сходно да поставите питање везанο за Косово и Метохију као и ο овој монографији. Укратко: ми смо навикли да прошлост сматрамо одлучујућом за садашњост и будућност. Порука књиге је да будућност даје смисао и садржај прошлости. Јер, без потомака нема ни предака. Ако о хришћанском наслеђу Косова и Метохије не буде имао ко да говори или да на њега указује, то наслеђе неће постојати. Ова логика је можда чудна али она важи и на космолошком плану: узмите тзв. антропијски принцип у физици. Књига преузима ту улогу и из будућности поручује да је косовскометохијско наслеђе у суштини хришћанско, са српским печатом и стилом, и да, у ширем смислу, припада свима који умеју да га цене, па тиме и етничким Албанцима. Књига нас позива да постанемо достојни духовног племства Немањића и о том наслеђу њени аутори говоре као неко ко је „лудо заљубљен” (попут Ребеке Вест према Грачаници, Гетеа према Косовској епици, Надежде Петровић према метохијским пределима, или Јејтсa према Византији).
Da li ste namerno ili slučajno ovu monografiju izdali na engleskom jeziku? Ko bi sve iz te svetske politike, kulture ili naučne sfere trebalo da je pročita? Odnosno, u čijim rukama biste voleli da završi?
Када је слична овој монографија, Задужбине Косова, објављена 1987. године, њени приређивачи – а на њој је радило 20-ак академика - још тада су рекли да је књигу требало објавити (и) на енглеском. У овом облику књига је намењена академском институцијама и појединцима, научним и политичким институтима, политичарима са слухом, новим генерацијама Срба дијаспоре итд. Европи која слави 800 година Магна карте нудимо наше узорне историјске паралеле. Својим енциклопедијским и уметничким садржајем монографија показује сложени значај ликова и догађаја наше прошлости, универзализује их, и наглашава најпре историјски а онда уметнички, поетски и др. смисао ове баштине. У припреми је српско и француско издање.
U kojoj meri ovo Vaše novo delo menja sliku ili nudi neki novi pogled na Kosovo i Metohiju?
Она нуди један освежен приступ али тешко може да промени слику. Промоција књиге у америчким и светским метрополама донела је плода код културног света, али за политичке ”ефекте” потребно је, примера ради, да је и српски министар спољних послова употреби као важан адут у борби против албанске косовске претензије за статусом у Унеску, елимишући оштрицу њихове суптилне а претенциозне нарације о ”косовској баштини”. Међутим, док је она за једне ”наш пасош у свет” – председник Николић је књигу поклонио перуанском нобеловцу Марију Варгасу Љоси – за друге, она као да и не постоји. Ипак, можда наша српска јавност, видевши је на енглеском језику, почне другачије да гледа на своје вековно наслеђе као залог за будућност. Треба истаћи да је проф. Батаковић од свих уредника дао навећи допринос.
Ова књига је важна и у погледу нарастајућег исламског екстремизма на Блиском Истоку о чему смо недавно говорили пред америчким Стејт департментом. У свету се све мање крије разочараност Албанцима. Последњи текст из ”Економиста” носи врло важну поруку Албанцима: ”земља која чини част криминалцима нема светлу будућност”. Француски проф. Колосимо у недавном разговору за ”Политику” истакао је да је данашња криза хришћанства увод у кризу Европе. Блискоисточни хришћани, који су 20 векова одолевали инвазијама, покољима и окупацијама, сада ризикују да комплетно нестану из колевке хришћанства. Претња се приближава Европи; срећом, у Турској је превагнула либерална демократија над исламском аутократијом. Мислим да је Запад по први пут у историји осетио једну озбиљну претњу, и над њом се замислио, после толико деценија потцењивања ислама. Синдроми западног нихилизма који у име индивидуалне слободе излажу руглу све што је свето, нису могли проћи без нехуманих санкција (попут Charli Hebdo) од поборника религије ”без метафизике”, како је Ислам оценио грчки философ Јанарас. Наша држава би континуирано требало да инсистира на заштити људских и верских права на Косову јер је садашње стање шамар оним земљама које су креирале привидну државу и признале јој независност.
Bliži se još jedan Vidovdan. U kakvom stanju duha bi Srbi trebalo da dočekaju ovaj veliki datum u srpskoj istoriji?
За прославу празника какав је Видовдан треба да будете и храбри и ”луди” (по Апостолу Павлу: луди у очима палога света). Ова наизглед субјективна процена није без историјске ироније: свечаније него у Београду почетком 21. века Видовдан се славио у Загребу крајем 19. века, а иницијатор је био бискуп Штросмајер (о томе имате у нашој монографији о Косову). Надам се да ће овај Видовдан изазвати „трезвену опијеност“ евхаристијског славља која ће нас довести до правог смисла, до мудрости. Тада ћемо осетити да нас Бог никада није оставио и да нас Љубав, која нас је створила, држи у животу.
Ocenili ste svojevremeno da srpska politička i kulturna scena pate od autizma. Kako biste danas dijagnostikovali srpsko društvo?
Можда је то била преоштра оцена. Но можда тај наш ”аутизам” показује прве знаке излечења… Погледајте и сами. Аутизам, у правом смислу, прати ослабљена социјална интеракција, вербална и невербална комуникација, ограничено и понављајуће се понашање. Кажу да су по просеку година Срби најстарији народ у Европи, народ који десет сати дневно гледа телевизију, дакле, највише на свету. Међутим, ја немам права да судим генерацији која је доживела вишеструко прекрајање своје завичајне географске карте, била сведок политичке транзиције, промене цивилизацијске парадигме, и која и даље стоји зачуђено пред новим геостратешким, такорећи космогонијским, поделама. Дође ми да загрлим ту напаћену децу историје… заједно са ”Орлићима”, првацима света. Просто, потребно је нешто друго, а то је: пренети варницу вечног живота па да у метежу модерног града препознамо елементе истинског мира Христовог и извесности Духа коју даје Света Литургија.
Jedan ste od najobrazovanijih vladika, [ako ne i najobrazovaniji]. Kako vam izgleda srpska elita? Da li je pasivna, i da li bi trebalo više da se uključi u društveni život? Koji biste joj savet poslali?
Елита мора да буде над-политична и тада може да улива наду. Када идеализујете политику, тада занемарујете Есхатон, визију Царства Божијег, које је крајња Истина и мерило свега. Дакле, мора да постоји оријентир за кретање унапред и стожер као стабилна основа… Не желим себе да видим као недодирљивог и имуног на грешке. Континуитет крстоносне балканске историје може бити прекинут самопрегорним радом, самодисциплином и, пре свега, вером у Бога, која нам је потребна као ваздух.
SPC i dešavanja u crkvi bili su u centru pažnje srpske javnosti tokom poslednjeg Sabora. Dvojica episkopa su razrešena, bilo je pokušaja i navodnog puča i smene patrijarha Irineja. Neću Vas pitati kako Vi to komentaršete, nego jeste li zadovoljni statusom i ulogom SPC u kreiranju prilika u Srbiji?
Црква ходи кроз ковитлаце историјских промена, држећи свој поглед ка Царству Божијем, што мора да се одражава не само на њену проповед, већ пре свега на њену структуру и њено битије. У том смислу, наш Сабор је ту визију очувао, макар на самом крају, а конац дело краси. Нисам задивљен укупним стањем, али се ја, с једне стране не питам много, а са друге – због комплексне слике стварности – лако могу погрешити у процени јер посматрам издалека. Ипак, уколико су нам снаге мале, тада очекивања не могу бити велика… Имам вере у нове нараштаје свештеника, не потцењујући оне ”старе”. Наш допринос друштву не треба да буде ”ванвременски”, него врло контекстуалан, попут милостивог Самарјанина. Позвани смо да његовим осмехом и уљем на ране освежимо и орадостимо срце човека двадесет првог века.
За ”креирање прилика у Србији” треба погледати каква нам је саборност, а у том погледу на руку нам иде то што се приближава Свети и Велики сабор Православне Цркве 2016. године. Тај сабор ће бити изузетна прилика да саборност изнова профункционише и ја не видим другог начина да почнемо поново да бивамо синодална Црква од тога да се тај сабор одржи, и то догодине. Свако одлагање носи ризик да до њега не дође. Наша интровертност прети да укине стваралаштво, што се може видети на примеру православне уметности. Не само да смо заборавили еросне боје византијске уметности него и истину да су велики светски сликари и наши сликари, јер црквени живопис није једно а сликарство нешто друго. Тачније, иконографија је сликарство par excellence.
Srbija je uvek pred nekim iskušenjima. Koji su za Vas trenutno najveći i kako bismo na njih kao država trebalo da odgovorimo?
Једно од већих искушења је амбивалентна воља, једно наметнуто колебање између истока и запада. После толико векова размене утицаја и толико примера фамозног ”позападњачења”, мислим да је време да престанемо да посматрамо Запад као туђи свет јер за нас он то није. Прво, тај приступ је здравији, друго, делотворнији је. На место црно-беле технике треба да препознамо богатији колорит и стекнемо изоштренији тоналитет. Уколико у лицу странца, тог индивидуализованог паћеника, не видиш Христа, онда Христа уопште не познајеш. Критику запада треба да интонирамо изнутра. Индивидуализам као став живота, коме се приклонио већи део народа, пружа отпор саборности, која је, подсетимо се, структурисана саборност, не хаос. Права достојна слика тога је Св. Литургија те се надам да ће наш народ постати више ”олитургисани” народ. Даће Господ да сви схватимо да се корени нашег бића напајају са тајанствених извора, којих нисмо ни свесни.
Kao zapadnoamerički vladika pretpostavljam da smatrate da bi Srbija u toj večitoj spoljnopolitičkoj dilemi – SAD ili Rusija trebalo da bude okrenuta više Americi. Da li sam u pravu ili grešim?
Она реално и јесте више окренута ка Америци. Ипак, и Америци и Русији је потребно богодолично узвођење у слободу која води с ону страну логике ”исток-запад”. Ми ту нећемо помоћи пуким сврставањем уз једне или друге. Погледајте укупну сферу живота а и појединости и видећете нашу свеукупну американизацију где је дошло до стапања многих хетерогених елемената. Па и највећи ”анти-западњаци” код нас и у свету, без трага хамлетовске дилеме, усвајају и користе методе и средства технологије са Запада, што је лицемерно. Трезвена критика не полази од идеологије него од животних приоритета. Данашња Америка је напредно-технолошка, унапред гледајућа, глобалног ума, предузетна, комбинујући материјализам са морализаторством, како код куће тако и у свету. Да ли знате да водећи православни теолози, и то не мали број њих, данас живе у Америци? Изнутра пак гледано, ми смо некако сличнији Русији. У тој традицији снажније се преплићу контрасти који и нас красе: реално и фантастично, свет живих и свет упокојених, историја и онтологија, прошлост и будућност. Ипак, главна одлика тог предања је непредвидивост духовног искуства које је далеко од сваке статичности.
Kako gledate na Srebrenicu koja je u ovo vreme uvek u centru pažnje s obe strane Drine? Da li bi srpski premijer Aleksandar Vučić trebalo da ide u Srebrenicu? I čemu služe otrovne strelice koje stižu od bošnjačkih političara nakon što je Vučić najavio mogućnost tog odlaska u Srebrenicu?
Хвала за ово важно питање. У недавном рату почињени су многобројни злочини на свим странама и једино је покајање је искупљујуће за све. Потребно је да на свим странама постоји емпатија са пострадалима јер је то основа за изградњу заједничког живота. На жалост, на делу је политизација једног злочина који јесте страшан али кога треба сагледати у контексту целокупног рата и посебно страдања Срба у Братунцу и околини. Чини ми се да се ”Сребреница” политизује из разлога што ЕУ намерава да изврши прекомпоновање БиХ у правцу унитарне државе. Енглези имају најмање моралног права да говоре о геноциду као творци првих конц-логора у бившим колонијама. Мислим да ће Руси уложити вето и без нашег тражења, а мало је изгледа да ће се на Генералној скупштини УН поставити резолуција. Српски политичари би могли спремније да дочекају ”Сребренице” и друге акте о ”геноциду” те да, антиципирајући потезе са друге стране, превентивно и проактивно пораде на дипломатском плану… али, ваљда би то требало и сами да знају?!
Konstatovali ste da ono što osim trezvenosti mora da krasi svakog jeste i neosuđivanje drugih. Koliko je to moguće u ovim turobnim vremenima? I koga to Srbi kao nacija nikako ne bi smeli da osuđuju? A ko nas ne bi trebalo da osuđuje?
Истина има то својство не само да спасава него и да разобличава. Христос је највећи суд својим непријатељима донео не осудивши их. Замислите да некога прикујете на крст а да вам он заузврат дарује живот вечни! Мислим да често играмо на погрешну карту. Наши политички, а и црквени, достојанственици понављају: ”праштамо али не заборављамо”. Међутим, библијски опроштај повлачи брисање греха и сећања на исти. Уз то, додају, ”немамо право због жртава”. Али, Христос је Врата раја и на улазу ће свакога питати: ”Да ли опрашташ грехе својим злочинитељима или не?” Ко није кадар да опрости, не може проћи кроз та Врата макар био невини мученик. Треба живети логиком Васкрсења. Један епископ, као начелник месне Цркве, треба да надилазе природне и друштвене раздеобе и буде чинилац јединства а не камен спотицања. Стога треба да воли и сународнике и инородне. Ако будемо макар стремили овом етосу, можемо се надати бољем.
Kako kao crkveni velikodostojnik ocenjujete rad Aleksandra Vučića koji je trenutno bez premca najjača politička figura u Srbiji?
Влашћу се човеку дају могућности које најчешће превазилазе његову духовну зрелост и савест. Сви наши новији политичари су пропустили историјску прилику и поверење народа… јер им је понуђена реторика била у раскораку са реалним политичким решењима. Када грчки премијер или председник посећује Америку не може се десити да заобиђе грчког архиепископа у Њујорку. Просто мислим да је једно бити политичар а друго државник. Молитвено желим и садашњем и будућим премијерима да служе своме народу, не подређујући интересе народа својим личним.
Kako živi srpska dijaspora u Americi? Koj su njihovi, kao i Vaši najveći izazovi?
Попут Колумба, наши сународници излазе на бескрајни океан у потрази за новим светом. Био сам недавно у Румунији где млади, такође, напуштају земљу у потрази за бољим животом (просечна плата је тамо мало већа од наше). Верујем да је ”дијаспора” – да се и ја послужим тим можда и сувише општим појмом – у прилици да помогне и себи и сународницима једним отварањем ка свету и култури у којој се нашла по промислу Божијем. Као што су хришћански Јудеји у дијаспори, изван Палестине оног времена, у другом и трећем веку омогућили ондашњој “екумени” (грчко-римском свету) да прихвате Христа, тако исто су, верујем, православни у данашњој дијаспори једина поуздана спона са данашњом “екуменом”. То носи опасности, али без ризика, какав је прихватио један Апостол Павле, нема успеха него маргинализације. Споне праве и Светитељи, попут новопрослављених Мардарија Чикашког и Севастијана Санфранцисканског, обојица Српског рода. На дијаспори је да пронађе стил интерпретације своје традиције који би успео да прикаже нашу релевантност и културно богатство. Верујем да Православни у Америци могу отворити неочекиване авеније за дијалог Православља и хришћана разних врста у растућем плуралистичком свету нашег времена, од Балкана до Тихог Океана.
NEDELJNIK, 2. 7. 2015.
