После успешне сарадње са студиом „Активижен” у игри „Кол ов дјути” Ненаду Гојковићу (28) понуђено да дизајнира оружје и возила за нови филм Џејмса Камерона.

Када му је пре две седмице стигао имејл из Холивуда, Ненад Гојковић је прво помислио да је можда реч о некој спам поруци. Испоставило се, међутим, да се филмска компанија Џејмса Камерона „Лајтсторм ентертејнмент” обраћа лично њему.

„Где живите? Да ли можете да радите у Лос Анђелесу?” питао га је Бен Проктер, уметнички директор познат по раду на филмовима „Аватар”, „Матрикс”, „Прометеј” и „Пирати са Кариба”. Тренутно је ангажован на наставцима „Аватара” и позвао је српског дизајнера да креира оружје и возила за други део научнофантастичне приче која се одиграва на планети Пандори.

Да за добар комад гардеробе не постоји рок у коме би требало да се носи, ових дана илуструју јакне Џорџа Стајлера (Ђорђе Тамбурић), по чијим су их скицама исплеле вредне плетиље Сирогојна. Настале пре две године за ауторску ревију на Лондонској недељи моде, најпре два а потом још два модела, дизајнер је реализовао јакне уз помоћ модне куће „Сирогојно стајл”, а ове сезоне постале су прави хит. Носе их даме у Њујорку, Лондону, Ванкуверу, Лос Анђелесу... На инстаграм-профилима оне постављају слике у јакнама са етно-мотивима из Србије.

Млада композиторка Матеа Прљевић, која је дипломирала на Берклију и компоновала музику за познате америчке серије („Fargo”, „The Night Of”, „Power”), боравила је ових дана у Београду.

У организацији Сервиса за развој културе и уметности „Мултикултиватор” одржала је више радионица у својој некадашњој средњој музичкој школи „Коста Манојловић”, Факултету музичке уметности, Факултету драмских уметности и Високој школи електротехнике и рачунарства.

Код ге­не­ра­ци­ја гле­да­ла­ца од­ра­слих на нај­по­лу­лар­ни­јим хи­то­ви­ма хо­ли­вуд­ске фа­бри­ке сно­ва раз­вио се је­дан нео­би­чан фе­но­мен.

Не­ма ту, ве­ру­јем, пре­те­ра­не раз­ли­ке из­ме­ђу не­ка­да­шњих Ју­го­сло­ве­на или оста­лих Евро­пља­на ко­ји су има­ли сре­ћу да се не на­ђу за­то­че­ни иза гво­зде­не за­ве­се.

Реч је о то­ме да су мно­го­број­не сли­ке из жи­во­та са оне стра­не Атлан­ти­ка по­сред­ством ка­тод­не це­ви на­ла­зи­ле пут до на­ших днев­них со­ба и по­ста­ја­ле сва­ко­дне­ви­ца, мал­те­не при­зор из ком­ши­лу­ка.

По­ла­зи­ло је то за ру­ком и Ди­зни­ју, чи­ји су цр­та­ни фил­мо­ви, ка­ко под­се­ћа­ју нај­бо­љи ње­го­ви ов­да­шњи хро­ни­ча­ри, успе­ва­ли да у со­ци­ја­ли­стич­ку Ју­го­сла­ви­ју уз до­го­дов­шти­не ње­го­вих жи­во­тињ­ских ју­на­ка уба­це и сли­ке аме­рич­ког сна – ку­ћа са трав­ња­ци­ма, ауто­мо­би­ла и бо­га­тих тр­пе­за.

Не­ке пак сли­ке су нам се то­ли­ко уре­за­ле, по­ста­ле су део на­шег „ко­лек­тив­ног не­све­сног” да смо по­че­ли да их сма­тра­мо сво­ји­ма, а да их ни­ка­да ни­смо истин­ски до­жи­ве­ли.

По­се­та Хар­вар­ду је за ме­не но­си­ла од­ре­ђе­ну до­зу фа­ми­ли­јар­но­сти, не­че­га што сам мно­го пу­та прет­ход­но (вир­ту­ел­но) до­жи­вео.

Лето доноси дуже дане, мирније воде, цвркут безброј врста птица, али отац Андреј из скита посвећеног Светом архангелу Михаилу, на острву Спрус,  ипак више воли зиму на Аљасци.

– Има нечег посебног у томе да будете одсечени од вреве света – каже отац Андреј, који нам је представио живот ове удаљене богомоље Епархије западноамеричке.

Наш глумац Дејан Јелача, који живи и ради у Њујорку, недавно овенчан наградом за најбољег глумца у филму „Blossoms of Faith” на филмском фестивалу у Вирџинији.

Добити награду за најбољег глумца у Америци, а да сте при том странац, није мала ствар, каже у разговору за „Политику” наш глумац Дејан Јелача. То је, како тврди, значајна потврда да оно што ради вреди и нема граница. Занимљиво је да је у награђеном филму „Blossoms of Faith” први пут играо Американца.

– Изненадио сам се јер ово заиста нисам очекивао. Морам да признам да су ми сузе кренуле од среће. После више од деценије боравка и рада у Њујорку, проглашен сам за најбољег глумца и то за првог одиграног Американца. Многима се то никада и не деси, колико год велики глумци били – искрено прича Јелача, који у паузама снимања, повремено ради и у Београду („Заборављени умови Србије” на РТС).

Why isn’t Zoran Zivkovic better known in this country? He possesses an imaginative ingenuity and charm similar to that of, say, Paul Auster or Italo Calvino, with bits of Kafka, Borges and Beckett mixed in. His body of work, superbly translated (mainly by Alice Copple-Tosic), has even grown substantial enough that Cadmus Press is bringing out a multi-volume “Zoran Zivkovic Collection,” which already includes “Impossible Stories I,” “The Papyrus Trilogy” and “The Five Wonders of the Danube.” Certainly anyone who loves to read will love reading this Serbian fabulist’s entrancingly bookish stories and novels.

Novinarska reportaža koja je septembra 2015. godine objavljena na podsajtu Programa za dijasporu RTS-a, poslužila je svom autoru Ivanu Kalauzoviću Ivanusu kao matrica za pisanje himne Dečjeg hora "Sveti Sava" iz Klivlenda, Ohajo. Krajem avgusta 2016, američka televizija Fox uživo je emitovala prvu javnu interpretaciju ovog dela.

U jeku priprema proslave 71. godišnjice Dana jedinstvenog sveta (One World Day), tradicionalnog praznika Klivlendskih kulturnih bašti koje ove godine beleže vek od ustanovljenja pionirskog vrta, profesorka muzike dr Nada Martinović održala je probu Dečjeg hora Sveti Sava, čiji je osnivač.