By Milos Rastovic

After the final match, Djokovic expressed his feelings about the success: “Definitely one of the most special moments in my career. Achievements, making history of the sport that I truly love is a great privilege and honor and something that I’ll be very proud of for the rest of my life.”[Western & Southern Open, August 19, 2018, Novak Djokovic, ASAP Sport] Although Djokovic failed to win this tournament five times, he still has kept coming back. According to him, the trophy was a big motivation, and he did not want to think about making history too much because he had “some failed attempts.” His strong will and fighting spirit made him persistent and never gave up his intention to win: “That’s something that I was hoping is going to happen again, and I believed that it will and it did. It was by far the best performance of the week.”[Western & Southern Open, August 19, 2018, Novak Djokovic, ASAP Sport]

Чињенице о улози и доприносу Србије победи савезницима нису „неупотребљива прашњава архива” која је небитна за будућност односа Србије са светом. Напротив, могу и те како да допринесу превазилажењу неких разлика у мишљењима и перцепцији Србије данас, сматра амбасадор др Љиљана Никшић

Видовдан је трагичан и славан датум српске историје, који је тако уважаван и у Америци пре тачно сто година. Тада овај национални и верски празник, којим се слави Косовски бој, није носио контроверзе, које му неки у Србији и многи ван ње данас спочитавају, или би желели да му учитају.

Тада се у Вашингтону, Паризу, Лондону није спорила теза да је Србија 1912. године „своје повесно бојно поље вратила у окриље своје националне територије” и да је Косово „српски Јерусалим” (цитати из текстова у „Њујорк тајмсу” пре једног века).

Interview with Archbishop Benjamin (Atas) of the Syriac Orthodox Church in Sweeden

Kao neprijatni kamenčić u cipeli koji vas uporno žulja i nervira, tako i Srbima širom Amerike smeta loš imidž koji je našem narodu sistematski nametnut još pre raspada SFRJ i bombardovanja 1990. godine. Otuda je i većina njihovih intelektualnih napora i aktivnosti usmerena da dokažu svetu i Americi da su Srbi kao narod nepravedno ocrnjeni. Beograđanki Milini Jovanović, sociologu prava koja danas živi u Kaliforniji, put ka drugačijem viđenju Srba među Amerikancima išao je preko Džeksona i njene studije o istorijatu tamošnje srpske zajednice pod naslovom “Svi putevi vode u Džekson” u ediciji Serbika Amerikana izdavačke kuće Sebastijan pres zapadnoameričke eparhije SPC.

Do odlaska u Ameriku autorka je radila u Insitutu za sociološka i kriminološka istraživanja u Beogradu, a usput je magistrirala na ženskim studijama i u Srbiji i u SAD. U Americi je bila zaposlena u jednoj vijetnamskoj humanitarnoj organizaciji, prvo kao volonter a onda i profesionalac, zatim u jednom finansijskom časopisu, a sada radi u okrugu Santa Klara u San Hozeu u programu za emigrante. I saživela se sa onim što su preživljavali Srbi iz Džeksona.

Sve što je srpsko iseljeništvo radilo, gradilo i organizovalo je deo srpskog kulturnog korpusa i srpske istorije i zato je važno da se uključi u celinu srpske kulture, kaže autorka dve monografije: “Srbi u Americi i njihova periodika” iz 2007. i “Od Balkana do Tihog okeana” iz 2014. godine.

Survivor of WW2 genocide: Why do people become so evil when every child's cry is the same?

“I witnessed how Ustasha skinned a man alive. Can you imagine?” says 90 year old Dobrila Kukolj and wipes her eyes with an already damp handkerchief. This is not the first time in our interview. As a child, she has seen a lot of evil during the genocide unleashed by the Independent State of Croatia in World War 2. Hundreds of thousands of mainly Serbs, Jews and Roma perished in the most bestial ways. Yet, only two years ago, I had no idea that this chapter of the war even existed. How was it possible that such crimes went unnoticed by the (what I consider educated) world?

Dobrila shows me a book of her memoirs: “I will leave them to my children to read and keep so that these events will not be forgotten. What is not written, did not happen,” she says and I immediately recall another of my interviews where Vasilje Karan - also a survivor of the same genocide and self-taught writer - listed through his two dozens of books he wrote in his later age. In fact, almost everybody I spoke to during my project had at least a testimony printed somewhere. So there is a lot written about it, I am thinking, maybe it just never left the region to be read by 'the rest'.

Милош Растовић је недавно боравио у Београду, где је као учесник манифестације Дани дијаспоре на универзитету Сингидунум, говорио о вишедеценијском залагању Српског народног савеза за бољитак српског народа кроз разне видове помоћи појединцима и организацијама, истакавши жељу да градимо мостове између дијаспоре и матице без обзира на ком континенту живимо, показујући да смо једно јединствено национално биће.

Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века српски исељеници су долазили у Америку у великом броју јер је она била „обећана земља" која им је нудила економски просперитет и политичке и верске слободе. Велики број исељеника је радио тешке физичке послове у рудницима и челичанама, без права на заштиту на раду и без финансијске сигурности за себе и своје породице. У циљу заштите права радника, Сава Хајдин је 1901. године у Питсбургу уз подршку Николе Тесле, српског научника и проналазача, основао Српски православни савез Србобран и постао њен први председник. Хајдин је желео да организација постане центар српства и светосавске традиције у Америци тј. духовни дом српских исељеника.