A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Таленат је одживети живот

Јелена Росић (1969), професор енглеског језика и књижевности, објавила је збирку прича „Далилин прстен” (1993). Њене приче заступљене су у антологијама и панорамама савремене српске приче, међу којима су и антологија најкраће приче 20. века – „Мала кутија” (приређивач Михајло Пантић) и антологија младих српских приповедача „Тајно друштво” (приређивач Васа Павковић). „Архипелаг” је недавно објавио њену нову збирку прича „Дан када је Миз Лили постала оно што је одувек била”. Јелена Росић, од 1998. године, живи у Висконсину (САД).

.

Главни јунак књиге „Дан када је Миз Лили постала оно што је одувек била” јесте језик. Он људе спаја, али и раздваја. Каква је улога језика у животу наших исељеника?

Код свих исељеника проблем језика је двоструки: са једне стране, матерњи језик, далеко од матице, излази из „главног тока” и почиње да се развија у специфичном правцу. То је процес који постаје уочљив већ током прве генерације исељеника. О томе сам писала у причи „Прича о зеленом картону”. Овакав језик је Србима у Србији вероватно симпатичан, ако не и смешан, само не смемо заборавити да је у питању „најозбиљнији” језик којима се служе наши исељеници. Јер што су више времена провели у Америци, овакав „искварени” језик је више заступљен. Језик као средство комуницирања јесте неопходни одраз средине у којој се користи. Са друге стране, наравно, исељеници су под великим притиском да што брже и што успешније савладају језик нове средине. Познајем особе, сада већ у дубокој старости, које никада нису научиле да причају енглески. Нови талас имиграције, који је уследио током ратова деведесетих, изгледа другачије, али без обзира на све, језик нове и старије генерације временом почиње све више да се зближава.

Наши људи, побегли од ратних страхота, у новој средини говоре српски, хрватски, бошњачки... и тај језик називају – наш. Ствара ли се то неки нов језик?

Термин „наш језик” у дијаспори се употребљава како би се избегле потенцијалне несугласице. Све што смо прошли јесте мање или више оставило трага. Између свега тога стоји океан. Људи са ове стране су много толерантнији, уосталом немају пуно избора. Познајем Хрвате и муслимане, а наравно и Србе који, када их питају одакле су, кажу из бивше Југославије. Осим термина „наш језик”, постоје и „наше продавнице”, и „наши људи” за које се каже да када иду у Србију, или у Хрватску, или у Босну – „одлазе у стари крај”. Ствари се уопштавају, јер је тако безболније. Уопштавањем се људи зближавају, а блискост је људима у имиграцији, чини ми се, много важнија него у њиховим матичним земљама.

Како српски језик сачувати у другој, трећој генерацији наших исељеника. Може ли се спречити да њима енглески постане матерњи језик?

Нажалост, без обзира на то колико се трудили да га сачувамо, језик се временом губи. У данашње време ситуација је, свакако, боља због великог избора средстава масовне комуникације, али не смемо да заборавимо да се језик највише обогаћује читањем. Моје четворо деце „технички” знају ћирилицу и латиницу, али с обзиром на то да прочитају свега неколико реченица недељно, све то није довољно. У погледу самог термина, матерњи језик подразумева или први језик које дете током живота усвоји или пак језик којим се највише служи и најбоље га познаје. У другој или трећој генерацији имиграната, језик је свакако осиромашен у односу на матично говорно подручје.

Бака Љиља (Миз Лили), у позним годинама, заборавља енглески и почиње да говори српски, свој матерњи језик. Човек, очигледно, не може да побегне од себе самог?

„Оно што је писац хтео да каже” није баш то. Баба Љиља из приче, нажалост, пред крај живота није проговорила матерњи језик, него је проговорила „бла, бла”, а то је некада много важније да би се људи разумели, зар не? У причи „Дан када је Миз Лили постала оно што је одувек била” особље старачког дома само претпоставља да се ради о матерњем језику, а будући да нико од присутних не разуме оно што сенилна баба говори, позивају преводиоца за српски, хрватски и бошњачки језик који се, неким чудом, са дотичном одлично разуме.

Један од јунака тврди да је писање – најобичније измишљање. Да ли то значи да је књижевност истинитија од живота?

Писање може, али и не мора, да буде истинитије од живота. Све зависи од нас самих. Прави је таленат одживети живот онако како ваља. Исто је и са писањем.

Писци, кажете, не подносе критичаре, јер су сујетни. Какво је ваше искуство с књижевним критичарима?

Ликови из мојих прича, као што је случај са ликовима из прича других аутора, имају своје мишљење које писац не мора по сваку цену да заступа. Из личног искуства не знам да ли су писци баш толико сујетни и да не подносе критику. У сваком случају се о мом раду (с обзиром на чињеницу да постоји толика пауза између прве и друге књиге) није пуно писало. Оно што сам до сада прочитала биле су топле и охрабрујуће речи. Сви критичари су, на крају крајева, само писци, будући да када пишу о нечијем делу, они у исто време стварају ново дело, које се, ето, назива критика, а које радо читам под условом да је добро написан

Има ли дела српских писаца у америчким књижарама?

Књижара у коју обично навраћам је „Barnes and Noble” (заправо ланац књижара), али преводе наших писаца, искрено говорећи, нисам до сада тражила. Знам да је по библиотекама доста заступљен Зоран Живковић и да су његове фантастичне приче врло тражене. Што се тиче „оригинала”, њих проналазим и наручујем из канадске књижаре „Serbica”, која постоји више од двадесет година и која, по мом мишљењу, нуди нашим читаоцима најразноврсније и најквалитетније наслове.

Зоран Радисављевић
ПОЛИТИКА 15. 4. 2013.


SA

 

People Directory

Ivana Todorović

Ivana Todorović je rediteljka kratkih socijalno angazovanih dokumentarnih filmova, koje je pravila u Beogradu i Njujorku. Filmovi „Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka“, „A Harlem Mother“, „Rapresent“ i „Svakodnevica romske dece iz bloka 71“ prikazani su na preko 100 internacionalnih filmskih festivala poput 63. Festivala u Berlinu, Berlinale Shorts; IFF Rotterdam, The Traverse City Film Festival (festival Michael Moore-a), Palm Springs Shorts, Sarajevo Film Festival; Anthology Film Archive u Njujorku i Cultura Contemporiana de Barcelona. Nagradjivani su na festivalima u Srbiji, Kosovu, Americi, Rusiji, Italiji, Kanadi.

Read more ...

Publishing

Christ - The Alpha and Omega

The Serbian Orthodox Diocese of Western America is pleased to announce the publication of an outstanding book by Bishop Athanasius Yevtich, a disciple of the great twentieth-century theologian Archimandrite Justin Popovich. Bishop Athanasius' thought combines adherence to the teachings of the Church Fathers with a vibrant faith and a profound experience of Christ in the Church.

Christ - The Alpha and Omega is the first of a planned collection of works of contemporary Serbian theologians. It is an anthology of Bishop Athanasius' articles which have appeared in Serbian, Greek, French, English and Russian. Focusing on themes central to Christian patristic Triadology, Ecclesiology and Anthropology, the book reveals the ultimate purpose of man and the universe, and speaks of how each of us can realize this purpose within the divine-human community of the Orthodox Church. Bishop Athanasius reminds us that the God-man Jesus Christ is the Beginning and the End of all things, and that we must seek our own end, goal, and fulfillment in Him.

.
Read more ...