Предмет нашег интересовања на овом пословном скупу био је „Вински пројекат Балкан", чији је штанд био јасно обележен. Иако је ово нека врста сајма који траје само један дан, излагачи се нису, као на редовним пословним вашарима, такмичили у привлачењу пажње. Све је зато само у једној функцији: да се проба вино, о томе у посебном нотесу који се добија на улазу направи забелешка, а послови се склапају касније.
Тако је и балкански штанд био само сто са боцама вина спремним да буду испробана и људи вољни да по потреби пруже детаљна објашњења.
Његов споксмен био је Марко Бабшек, на чијој бизнис картици пише да је „бренд менаџер" у „Вајнбоу". У „Винском пројекту Балкан", којег чине две фирме које носе ово име, као оснивачи и партнери су он, Александар Крсмановић и Даниела Шешлија-Шарић, која посао води у Београду.
Пројекат је, како нам је рекао, кренуо у новембру прошле године. Занимало нас је каквом стратегијом планирају да винима из Србије (и шире, са целог Балкана) омогуће да се пробију на америчком тржишту, на коме свака продавница пића (или самопослуга, тамо где локални закони то дозвољавају), купцима нуди по неколико стотина врста из свих крајева света (укључујући, наравно, и широку понуду онога што потиче из винограда од Вирџиније до Калифорније)?
„Тиме што ћемо понудити нешто ново, оригинално и занимљиво", одговара Марко Бабшек (36), иначе и Србин и Американац, који је у Њујорк приспео 1996, тамо завршио „винску школу" и постао стручан, а данас већ искусан „сомелије".
Објашњава нам затим да је специфичност приступа „Винског пројекта Балкан" инсистирање да вина из Србије која нуде морају да испуне три критеријума: да су од аутохтоних сорти грожђа, да су направљена на традиционални начин, али и технологијом која им гарантује постојани квалитет из бербе у бербу.
„Један од великих проблема које смо имали бирајући вина у Србији за наш портфолио била су инсистирања наших винара 'морате да пробате мој шардоне'. Њихов 'шардоне' јесте одличан, али упркос томе нема шанси на овом тржишту, које је преплављено врхунским 'шардонеима' у свим варијантама. Много веће изгледе имају наша 'историјска' вина као што су 'тамјаника', 'прокупац', 'португизер', 'морава' или 'вранац', ако су у питању Македонија или Црна Гора. Дакле нешто што је специфично за наш регион" – каже Бабшек.
На штанду је управо ова понуда у боцама са етикетама прилагођеним за америчко тржиште. Оригинална имена су остала (мада је у неким случајевима интервенисано: винарија „Мачков подрум", чији би изговор Американцима био веома тежак, означена је матичном фирмом „Агрина"). Полеђинској етикети је, међутим, поред обавезних података које тражи овдашњи закон, намењена и улога енциклопедијске одреднице: садржи кратак опис вина, врсте грожђа, региона из којег потиче и на крају упутство за изговор имена.
Почели су са једним контејнером од 3.600 боца, који је брзо продат, као и следећи, док је трећи на путу. План је да се до краја ове године испоручи укупно 18.000 боца, што би, како оцењује Бабшек, био сасвим солидан почетак.
Три четвртине од овога завршиће у ресторанима, углавном оним малим, где гости нису они са „машнама и ташнама", већ млади урбани професионалци, а сомелије може да буде и „момак са тетоважом".
Малопродајне цене српских вина која је одабрао „Вински пројекат Балкан" овде су од 13 долара за боцу „португизера" са Фрушке горе, до 40 за „суб росу" из „Вина Будимир", винарије заступљене иначе са четири етикете. То је иначе ценовна категорија у којој је овде највећа конкуренција.
Да ли је, међутим, „Вински пројект Балкан" спреман да испоштује главно правило пробијања неког производа на најпробирљивијем тржишту света, било о којој роби да је реч: да буде упоран и стрпљив?
„Свакако, да за то нисмо спремни, не бисмо ни почињали", одговара Марко Бабшек.
Милан Мишић
ПОЛИТИКА 22. 3. 2013.
