A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Amerikanka usvojila dete iz Kraljeva

Šta se sve na ovom svetu promenilo u četvrtak u jedan popodne, kada je sa beogradskog aerodroma poleteo avion, jedan od mnogih tog dana? Ko to zna. Ali jesu život četvorogodišnje Marijane, iz Kraljeva, i njene nove majke, Amerikanke Linde Rahal. Njih dve će posle nekoliko presedanja završiti u glavnom gradu Sjedinjenih Američkih Država, novom domu za Marijanu i, od petka, potpuno drugačijem za Lindu.

Kada bi o njihovoj sudbini neko snimao film, po scenariju kojem je pisac nepotreban, jer ga je ispisao sam život, prva scena odigrala bi se dve i po godine ranije u Lindinom stanu u Vašingtonu.

.

Telefon zvoni nekoliko puta. Linda podiže slušalicu i čuje glas svoje prijateljice Ljiljane. Upoznale su se desetak godina ranije u Americi, a Ljiljana poslednjih meseci živi u Srbiji gde je usvojila devojčicu Marijanu.

- Umirem od raka. Ostalo mi je još šest meseci života. Volela bih da posle moje smrti preuzmeš brigu o Marijani. Molim te da u narednih mesec dana razmisliš o tome i javi mi odgovor.

Posle reči koje je Ljiljana izgovorila u dahu, ništa više nije moglo da bude isto.

- Odmah sam znala da nemam o čemu da razmišljam. Život nas ponekad stavlja pred izbore koji u stvari ne postoje. Odmah sam znala da ću prihvatiti brigu o Marijani - priča nam Linda, veče uoči leta za Vašington.

Manje od sata je prošlo od kako je Marijani odobrena viza koja će joj omogućiti da započne novi život u Americi. Razgovaramo u foajeu hotela u centru Beograda. Linda vedrim osmehom i pogledom iz kojeg se na prvi pogled čita čvrstina i sigurnost, prikriva blagu nervozu. Izgleda kao da je tek okrnjila petu deceniju života. Pored nje je Marijana, umiljata i stidljiva devojčica krupnih očiju koje gutaju stvarnost oko sebe. Tu je i Danka, Beograđanka koja im pomaže kao prevodilac, jer Marijana još ne govori engleski dovoljno dobro.

Sa svoje četiri godine Marijana je šest puta menjala dom. Život joj, činilo se, nije ponudio mnogo. Majka je ostavila kao bebu. Do druge godine živela je u dve hraniteljske porodice, pre nego što je Ljiljana usvojila. A onda sudbina ponovo nije imala milosti. Ljiljana je umrla, a brigu o Marijani privremeno su preuzeli Ljiljanini roditelji. Par iz Kraljeva koji je zagazio u osmu deceniju osim bezgranične ljubavi malo šta je mogao da joj pruži.

- Ljiljana i ja nismo bile najbolje prijateljice, ali ona je osećala da nema nikog bližeg od mene - objašnjava Linda. - Upoznale smo se pre desetak godina kada je ona došla u Ameriku. Radila sam kao imigracioni advokat i nekoliko puta bila u situaciju da pomognem Ljiljani. Bile su to stvari koje meni nisu bile teške, ali su njoj mnogo značile .

Linda je u Srbiju prvi put došla nekoliko meseci pre Ljiljanine smrti. Iako je već znala šta će učiniti, želela je da pre svega upozna malu Marijanu. Kada se vratila kući i sa prijateljima podelila odluku reakcije su bile različite. Jedni su nudili da učine sve što mogu da pomognu, drugi su govorili da bi trebalo dvaput da razmisli. Ona se nije kolebala.

- Istog trenutka kada sam donela odluku osetila sam odgovornost prema devojčici. Nisam smela da je izneverim - kaže. - Uostalom, valjda sam ja osoba koja nikada ne odustaje. Nisam se udavala i nisam imala dece. Nisam imala neki poseban stav o tome. Da li sam želela ili ne. Ali jednostavno, nije se desilo. Ovo je bila neverovatna prilika koju je život stavio pred mene. Možda je to svrha prijateljstva sa Ljiljanom. Neko religiozan rekao bi da je to moja sudbina.

Pre dve godine Lindi su javili: Ljiljana je umrla. Vremena za tugu nije bilo. Nije ni slutila koliko će se birokratskih prepreka naći na putu koji je odabrala.

- Tek tada sam saznala da vaša država ne gleda blagonaklono na to da stranci usvajaju decu iz Srbije - priča Linda. - Svi koje sam pitala rekli su mi da je to nemoguće, da mi nikada neće dozvoliti da usvojim Marijanu. Ali to je bio samo jedan problem. Drugi, još veći, bio je to što zakon ne dozvoljava da dete bude drugi put usvojeno. Bojala sam se da će, ako ne uspem, Marijana završiti u nekom sirotištu.

Linda je unajmila advokata i započela dve godine dugu pravnu bitku. Trebalo je ubediti sudije i ljude u Ministarstvu za socijalni rad da u ovom slučaju naprave izuzetak i dozvole usvajanje. Posle nebrojano sastanaka, molbi, dopisa, otpisa i prepisa pre mesec dana, Linda se našla nadomak cilja.

Došla je u Srbiju gde je trebalo da provede četiri nedelje sa Marijanom u domu njenih babe i dede u Kraljevu. Sve vreme bili su pod nadzorom socijalnih službi. Obilazili su ih, razgovarali sa njima. Zajedno i odvojeno. Najzad, procenili su da je sve u redu i dozvolili usvajanje. Linda je postala Marijanina nova majka.

- Nekada se osećam kao da smo zaista majka i kćer. Drugi put mi se čini da će nam trebati još vremena da se zbližimo - kaže. - Neće biti lako. Tu je i jezička barijeru, iako Marijana sve bolje razume engleski. Najmanje mesec dana provešću kod kuće sa njom. Onda moram da se vratim na posao, a Marijanu polako da pripremam za predškolsko. Ostaje nam da se zajedno navikavamo. Ona na Vašington, ja na majčinstvo. Obe jedna na drugu.

Dok završavamo razgovor Marijana i Danka se vraćaju iz kupovine. Devojčica u rukama ima kesu punu slatkiša. Vadi dve čokoladice i jednu stidljivo pruža Lindi. Zagrljene, više ne obraćaju pažnju na nas.

Prijatelji pomažu

I u Americi Marijana će imati dadilju koja govori srpski i koja će joj olakšati prilagođavanje. Linda je organizovala i čitavu mrežu prijatelja iz Srbije koji će ih posećivati i razgovarati sa Marijanom. - Malo sticajem okolnosti, a malo i zbog posla, upoznala sam mnogo ljudi iz bivše Jugoslavije. Svi će nam oni pomoći da se Marijana što lakše uklopi u život u Americi - kaže Linda.

Težak rastanak

MARIJANINI baba i deda, Ljiljanini roditelji, teško su podneli rastanak od devojčice, ali nijednog trenutka nisu sumnjali da je to najbolje za nju. Potrudili su se da je pripreme za ono što je čeka. Stalno su joj govorili kako će lep biti njen život u Americi, a unajmili su i profesorku koja je Marijanu podučavala engleskom jeziku.

Raduje se zoološkom vrtu

PUNA utisaka pred put, Marijana se najviše radovala odlasku u zoološki vrt. Ispričali su joj da u Americi postoji zoološki vrt koji je još veći i lepši nego onaj u Beogradu u kojem je bila. Jedva čeka da ga vidi.

From Novosti


SA

 

People Directory

Larry Vuckovich

Larry Vuckovich was born in Kotor, Montenegro (Former Yugoslavia). He came to San Francisco in 1951 and was immediately exposed to a flourishing jazz scene. After receiving a classical training he became a frequent guest at music clubs like the Blackhawk where he met Vince Guaraldi. Mr. Vuckovich studied jazz piano as Guaraldi's only piano student. At the same time he enrolled in music studies at San Francisco State University, where John Handy was a major influence on the school's jazz program.

Read more ...

Publishing

Poemes de Jovan Dučić / Песме Јована Дучића

Translated into French by Petar Bubresko. Bilingual edition (French and Serbian)

The first bilingual edition translations of poems in French of this prince of Serbian poetry. These translations of poems Dučić meet two objectives: to publicize the work of the poet to Francophone readers and pay tribute to both the Serbian language Dučić and French language to which the great poet and Petar Bubreško were passionately attached. This book is dedicated to Leposava Bubreško (1923-2013) professor Bubreško’s wife who wanted so much this work to be published.

Publishers: Sebastian Press, Vidoslov, and Metokhia

216 pages, soft bound, published in 2015, price $15


Песме Јована Дучића

На француски језик превео проф. др Петар Д. Бубрешко

Ова књига је посвећена Лепосави Бубрешко (1923-2013), супрузи професора Петра Д. Бубрешка, која је толико желела да ово дело изађе на светлост

Саиздавачи: Видослов, Требиње и Metokhia, Paris

ПОЕЗИЈА

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти си бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Што по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.

Read more ...