A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Лари постао православни каубој

У Цркви Свети Сава у Џексону, граду где потомци Срба, копача злата, прослављају Божић пуцањем из кратких и дугих цеви, крстио се Лари Ангијер, амерички фотограф

Потомци Срба који су почетком 19. века, у време златне грознице, кренули на Дивљи запад, надалеко се чују док прослављају православни Божић. У Џексону, граду у Калифорнији, после литургије, пуцњавом из кратких и дугих цеви обзнањују рођење Христово.

У недељу, у Џексону, и то у реци, крштен је амерички фотограф Лари Ангијер, који је својим фото-апаратом међу првима овековечио слављење Божића уз рафалну паљбу. Уз присуство великог броја верника и радозналаца, Лари је постао први православни каубој. Кум на крштењу био му је иконописац Милоје Милинковић, који је осликао цркву у Џексону.

А крстио га је старешина Цркве Свети Сава Марко Бојовић.

После изласка из реке, Лари је постао Лазар.

Американац је први пут упознао припаднике српске заједнице, запањивши се док их је посматрао како излазе из цркве, а потом пуцају у ваздух. Кад их је нешто боље упознао, рекао је:

– Само код Индијанаца и Срба гладан човек може да се наједе.

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века, у локалним новинама у којима је радио, писало се о необичној српској прослави Божића. Потомци трагача за златом, настављали су традицију предака, који су тако прослављали највећи хришћански празник у време када су, наоружани револверима и пушкама, шетали кроз градић који се брзо ширио као нови елдорадо.

Лари Ангијер их је фотографисао и те фотографије из локалних новина убрзо су заинтересовале Америку. Американца је, затим, заинтересовало и нешто друго. Српски Божић прославља се две недеље касније од оног у децембру, који обележава већина Американаца. То му је било занимљиво и зато је почео да разговара са овим људима, да их фотографише и упознаје.

Сазнао је да је Црква Светог Саве у Џексону, поред које је толико пута пролазио, стара више од 100 година и то га је привукло да уђе и упозна за њега нови, непознати свет.

Тако је сазнао да, осим ватреног Божића, православни Срби имају и древне цркве и манастире, осликане чудесним иконама.

Лари је лако склопио пријатељство које га је одвело у постојбину пуцача из Џексона. Када је упознао Милоја Милинковића, није знао ни реч српског. Ни Милоје није бриљирао на енглеском језику.

Али, обојица истих година, истих интересовања, одрасли у местима стотинак километара удаљеним од великих градова, брзо су пронашли начин да се споразумеју. Иако потичу из различитих култура, спојила их је уметност. Милоје је осликавао Цркву Светог Саве у Џексону, а Лари је фотографисао. Тако су постали пријатељи.

Милоје је позвао Ларија да фотографише и друге православне цркве у Америци, у Либертивилу, Индијани... Остали су у контакту годинама. Једном приликом, Милоје га је позвао у Србију. Лари га је послушао и 2009. године кренуо на путовање које му је променило не само живот, већ и веру.

Први пут је тада изашао из Америке. Са Милојем и његовим пријатељима обишао је Опленац, манастире Манасију, Жичу, Раваницу, Градац. Његов фото-апарат овековечио је лица и пределе из Београда, Смедерева, Врања, Новог Пазара...

„Шкљоцнуо” је и насмејаног деведесетдвогодишњег Хамила у Дугој Пољани, који чува своје стадо поред магистралног пута. Његов апарат нишанио је продавницу мешовите робе у Брњици где трговац за пултом и даље услужује муштерије. Сликао је коњске таљиге на улицама Сјенице.

Између залеђене земље и далеких облака ухватио је у свој кадар средњовековне манастирске цркве, озарена лица монаха, дим из кандила и службу у цркви, фотографисао тужне старце у напуштеним селима... Својом искреношћу и отвореношћу стекао је поверење људи из цркве и постао наш Американац, незванични хроничар живота српских светиња у САД.

Посебан утисак на Ларија оставио је манастир Милешева. У монографији објављеној поводом осам векова постојања овог манастира нашле су се и његове фотографије, које су изложене на изложби под називом „Православље у Америци”. Видела их је и београдска публика. Лари је упознао и владике СПЦ. Фотографију са епископом Јованом шумадијским има и на свом фејсбук профилу, док је западноамеричког владику Максима, са Миливојем, возио са аеродрома.

Питање је шта ће догодине, за православни Божић, учинити Лари. Хоће ли прво потегнути револвер или фото-апарат?

Извор: Политика


SA

 

People Directory

Nikola Moravčević

Nikola Moravčević (Cyrillic: Никола Моравчевић) is a University Professor, Critic and academic writer. He was born in Zagreb, (Yugoslavia) in a family of Serbian officer of Yugoslav Royal Army on December 10, 1935.

After he completed undergraduate studies at the Academy for Theatre Arts at the University of Belgrade in 1955, he moved to the United States. After three years of service in the U.S. Army, he continued his Graduate studies, obtaining a magisterial degree in Theatrical Directing from the School of Theatre Arts at the Art Institute of Chicago in 1961, and in 1964 a doctoral degree in Comparative Literature from the University of Wisconsin–Madison.

.
Read more ...

Publishing

The Hagia Sophia

The Mystical Light of the Great Church and its Architectural Dress

by Charalambos P. Stathakis

Dear reader, as you run like the rest of us along the dizzy main road, stop, stay aside for a while. Let the others be dizzy, and take the secret underground trail, which will lead you through the dewdrops of the leaves, the crystal smile of the sun, the city’s underground galler- ies, your knowledge, and your feelings, to the doorstep of the Hagia Sophia. Because all dew- drops, all sunrays, and all beauty lead there. That is what you will be told by my friend, the author, whom I am fond of and whom I send you to, Charalambos Stathakis: the doctor, the warm and humane researcher, the scientist devoted to his work and his patients, who has given a series of scientific papers, who, nevertheless, retains a nest of beauty untouched in his heart, which makes him outstanding—even though he is not a specialist in architecture, nor a historian, nor a theologian, nor a Byzantinist—it makes him stand out in all these together and in entirety.

Read more ...