Реч је о писму Оскара Поћорека, тадашњег гувернера БиХ, упућеног аустроугарском министру Леону Билинском у Беч 13 месеци пре Сарајевског атентата. То је историјски факт недовољно познат историчарима, важан као одговор западним покушајима ревизије тумачења узрока тог рата и приписивања кривице Србији.
.„Морамо као свој главни задатак видети у томе да се за неколико година систематски спремамо за један неминован велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама...”, писао је, уз остало, 28. маја 1913. године у том писму Поћорек министру Билинском, алудирајући на односе са Србијом.
„Била би кобна заблуда ако би се веровало да бисмо – чак и по цену највеће предусретљивости у области спољашње и унутрашње политике – могли постићи да од Србије начинимо поуздана пријатеља. Ако се садашњи положај не искористи за то, да се Србија начини безопасном на тај начин што би се сјединила с монархијом бар у облику једне трговинске, царинске и војне конвенције, мора се безусловно рачунати с тим да ће се та држава у сваком будућем рату борити као отворен и огорчен противник на страних наших осталих непријатеља”, наводи Поћорек, па наставља да српско сеоско становништво у БиХ треба да одрже у „летаргичном стању”, док се с „безобзирном строгошћу” ваља односити према српској интелигенцији и полуинтелигенцији.
„Највиши принцип мора бити и остати да се у читавој земљи, уопште и у скупштини, влада с Хрватима и Муслиманима, а српска опозиција да се прими као нешто што се не може избећи.”
Уз низ других размишљања Поћорек те 1913. године износи и став да је „најнужније успостављање нормалнога стања у Хрватској, јер ако би Загреб почео нагињати Београду, уместо да послужи као противтежа за Београд, опасност би била еминентна...”
Ово писмо су, у име међународног научног одбора за обележавање стогодишњице Првог светског рата при Одељењу за историју Андрићевог института, јуче представили Емир Кустурица, директор института, те чланови одбора др Мирослав Перишић, директор Архива Србије, и др Мирослав Јовановић, професор београдског Филозофског факултета. Овај документ објављен је у првом броју „Историјских свезака”, најновијем издању Андрићевог института.
–Пракса објављивања таквих историјских факата – казао је Емир Кустурица – биће овде настављена. – Тиме треба да слику света, која се ствара углавном из пропагандистичких центара и у таблоидима, колико је могуће поправимо. И то оним што је, како историчари воле да кажу, примарни податак, односно документ. Предмет првих свезака је писмо везано за услове који су довели до Првог светског рата, а који су у новије време подстакнути поновним покушајима ревизије историје, из истог центра као и пре шездесетак година. Ово ће бити наши одговори на покушаје да се наша историја олако везује за све оно што ми нисмо – напоменуо је Кустурица.
Др Мирослав Перишић истакао је да се препис тог Поћорековог писма, чији су садржај ревизионисти до сада прећуткивали у расправама о кривици за Први светски рат, сада налази у Архиву Србије.
– Оно спада у примарне историјске изворе за изучавање предисторије Првог светског рата. Открива, тачно 13 месеци пре Сарајевског атентата, не само намере ратних кругова Беча да се поведе рат против Србије, већ и низ других ставова који говоре о томе како су ти кругови гледали на Србе, Муслимане и Хрвате у БиХ, те на њихове међусобне односе. Ово писмо није било у истраживачком домету историчара, будући да је у Другом светском рату, у великој пљачки српских архива од нациста, однето из Архива Србије у Беч. Раније, 1928. године објављено је у листу „Вечерња пошта” у Сарајеву, па 1929. и 1931. два пута у београдској „Политици”. Траг о судбини тог документа поново се појављује непосредно после Другог светског рата у попису српских архивалија које су за време тог рата опљачкане и однете у Беч. Ипак, најновија истраживања показала су да се у Архиву Србије налази препис овог писма из 1930. године – навео је Перишић.
По речима др Мирослава Јовановића, сведоци смо појаве књига које крајње релативизују досадашња тумачења Првог светског рата, стављајући у центар тих нових тумачења Србију, а иза ње и Русију, као главне узрочнике његовог избијања. Али овакви документи те ревизионисте демантују. – Из три разлога Аустроугарска је хтела у рат против Србије: да поврати свој нарушени статус велике силе, да себе докаже као савезника Немачкој, те да реши питање јужнословенских народа у тој монархији за шта је Србију доживљавала као реметилачки фактор – казао је Јовановић.
Завршни коментар дао је Емир Кустурица, рекавши да ниједан атентат као сарајевски није изазвао толике буке и кривотворења, касније и злоупотреба које се нису тицале само акта убиства, него је то претворено у пројекат погрома против нашег народа. – Утолико је врло тешко пристати на идеју да, кад се буде обележавала година тог рата, ми, уствари, пристанемо да заборавимо на њега. Живимо време у коме нису само покушаји да се историја ревидује, него и заборави, што је степен горе од ревизије. Гаврило Принцип је убио Фердинанда у окупираном Сарајеву, дакле на свом кућном прагу, а не у Бечу, нити у неком од Фердинандових одмаралишта. Појава „Младе Босне” као реакција на тај нови свет који стиже однекле била је, заправо, законита. Данас је пажња јавности углавном на колосеку пропаганде и организованог заборава, у коме сада учествују и они који су славили победу у Првом светском рату – истакао је Кустурица.
Бранко Пејовић
Политика, 6. 1. 2014.
