Снежана Лакчевић, начелница Одељења за попис у Републичком заводу за статистику, истиче да резултати последњег пописа становништва говоре да је у последњих десет година из наше земље отишло најмање 95.000 особа. Она додаје да под појмом „најмање” подразумева чињеницу да су то особе које је неки члан породице пријавио – број комплетних породица које су (заувек) отишле из ове земље измиче свакој статистици.
Јелена Предојевић-Деспић, истраживач из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука, објашњава да особе које се исељавају углавном одлазе у средине где већ постоје емигрантске заједнице. Занимљива географија говори да особе из Браничевског и Поморавског округа традиционално одлазе у Аустрију, половина свих емиграната који одлазе у Италију је из подунавског и браничевског округа, Румуни из Алибунара одлазе у САД, а становници Свилајнца одлазе у Француску. Етничка статистика говори да половина особа која се исељава у Немачку припада ромској националној мањини, две трећине миграната у Швајцарску су албанског порекла, а сваки други емигрант који пакује кофере за Немачку и Холандију је бошњачког порекла. Занимљиво је да особе из централних београдских општина одлазе у престоницу Велике Британије, а особе из приградских општина наше престонице одлазе у Аустрију.
„Када се анализира образовни профил емиграната добија се податак да најобразованији углавном пакују кофере и дипломе у САД и Канаду, а најмање образовани одлазе у Аустрију – о томе илустративно сведочи податак да чак 44 одсто особа које емигрирају у земљу јаворовог листа има високо образовање, односно да трећина оних који одлазе у Америку има завршен факултет или вишу школу. Важи и обрнуто – трећина особа која се трајно исељава у Аустрију нема завршену основну школу, а 46 одсто емиграната који одлазе у ову земљу има само осмогодишње образовање”, истиче Јелена Предојевић-Деспић.
Истраживач Института друштвених наука Владимир Никитовић каже да је наше становништво веома „покретљиво” и да углавном одлази у десет земаља Европе и света у којима већ постоје српске емигрантске заједнице. Он, међутим, упозорава да се емигрантска статистика мора веома пажљиво тумачити, јер статистичари немају увид у кретања свих емиграната – ако се цела породица одсели у иностранству, не постоји нико ко би статистичарима „пријавио” овај одлазак. Због тога се, између осталог, статистика земље пријема емиграната и наша процена броја емиграната који живе у другим земљама веома разликује, Тако су, на пример, резултати пописа из 2002. године говорили да у Немачкој живи 102.799 становника Србије, док су статистичари ове земље дошли до податка да у Немачкој живи чак 591.492 наших емиграната.
Према подацима бившег Министарства вера и дијаспоре „тамо далеко” живи четири милиона наших сународника – статистика говори да више од једног милиона живи у САД, да око пола милиона Срба живи у Немачкој, 300.000 Срба у Аустрији, 200.000 у Аустралији и Канади, у Француској и у Швајцарској 120.000 наших сународника, британски пасош има 80.000 Срба, а у Шведској 75.000.
Истраживање Института друштвених наука о миграцијама високообразованих кадрова пореклом из Србије који живе у раде у Канади и Америци показало је да је чак 97 одсто емиграната запослено – више од 80 одсто њих обавља послове који захтевају факултетско образовање. Половина њих одговара да је „веома задовољна животом” преко Атлантика, а свака друга особа је на питање – да ли сте интегрисани у нову средину одговорила „да, у потпуности”. Тек свака десета особа сматра да се није снашла у новој домовини. Већина емиграната каже да је веома упућена на „наше” у срединама у којима живе и каже да је веома добро информисана о ситуацији у Србији. Нажалост, четвртина емиграната одговара да се сигурно неће вратити, 40 одсто није сигурна у свој евентуални повратак, а тек сваки десети испитаник каже да ће се сигурно вратити у Србију.
Катарина Ђорђевић
ПОЛИТИКА, 17. 12. 2012.
