A great man is one who collects knowledge the way a bee collects honey and uses it to help people overcome the difficulties they endure - hunger, ignorance and disease!
- Nikola Tesla

Remember, remember always, that all of us, and you and I especially, are descended from immigrants and revolutionists.
- Franklin Roosevelt

While their territory has been devastated and their homes despoiled, the spirit of the Serbian people has not been broken.
- Woodrow Wilson

Непролазна љубав Николе Тејлора

Као ветеран америчких оружаних снага Никола (Роберт) Тејлор добио је вечну кућу на војничком гробљу у Сарасоти (Флорида). Упокојио се 23. децембра прошле године и дан касније сахрањен је по православном обреду.

– Тата је био диван и племенит човек који се никада није жалио и из своје скромности желео је да буде сахрањен на најједноставнији начин. Опело су обавила двојица српских свештеника, отац Драган из цркве Св. Ђорђа у Клирвотеру и отац Љубиша из богомоље Св. Петке у Орланду. Тата је унапред спремио покров, који је донео са Свете горе и свуда га носио са собом, желећи да, ма где се упокојио, буде сахрањен под њим – каже за „Политику” Милена Тејлор, Николина снаха.

.

Тако је са овог света испраћен амерички официр који је због лепе Српкиње променио веру. Крајем прошлог века узео је за руку и преселио се у Србију уочи бомбардовања, а затим носио помоћ нашим збеговима на Космету. Тако је заслужио поштовање свих пријатеља из нове, напаћене отаџбине а Миленин супруг, Тејлоров средњи син Марк (53), све то објаснио нам је током сусрета 2009. године у Чачку кратком реченицом: „Тата је у души Србин”.

Тејлор је као ветеринар са службом у Америчкој војсци 1956. године постављен за контролора квалитета меса које је фабрика „Јухор” из тадашњег Светозарева испоручивала трупама САД на Старом континенту. У Београду је упознао студенткињу Катарину Вранић и сместа га је освојила. Рођена је у Горњем Милановцу, док је везу са Чачком наследила по оцу, официру Краљевске војске и логорашу из Оснабрика и с Голог отока. Венчали су се новембра исте године у америчкој амбасади у Београду, сведок им је био аташе из посланства.

– Нисмо могли да нађемо кума и старог свата. Нина због очеве судбине и чињенице да се удаје за Американца, а ја сам тада у Југославији на раду имао само једног земљака, који је био у неком бродоградилишту у Ријеци – приповедао нам је Никола 2003. године, возећи својом „ладом нивом” помоћ за Србе у Косовској Витини.

Брачни пар је, по венчању, следеће четири деценије провео у САД, где је Катарина гајила синове и радила као предавач у гимназији, а муж пословао у својој струци. Живели су у Луизијани а најдуже у Тексасу, у граду Мекален на Рио гранде. Ту је Роберт 1992. године решио да из протестантизма пређе у православље па је крштен најпре у Мекалену, у Америчкој православној цркви која потиче од Руске заграничне, а затим се обредно венчао с Катарином у истом храму. Свештеник му је на крштењу наденуо српско име Никола, по слави женине фамилије.

У то доба данима је само гледао како супруга пати због рђавих вести из своје постојбине, преломио у себи и рекао: „Ти си овде живела 40 година и хоћу да ти вратим бар четири. Идемо у Србију”. Продао је сав иметак у Мекалену и новац поделио деци, те 18. марта 1997. са Катарином дошао у Београд. Живели су и у Режевићима у Црној Гори, затим у Новом Саду, после тога у Чачку, поново у Црној Гори, још једном у Чачку.

Једног децембра Никола је морао да се растане од своје непролазне љубави, сахранивши Катарину (1934–2009) на чачанском гробљу. Следећег пролећа братија манастира Студенице примила је Тејлора да живи с њима у нашој царској лаври, као први и једини Американац. Касније се ипак вратио на световну адресу и у породицу с Марком, Миленом и њиховом децом у Скели код Обреновца, у кућу снахиних покојних родитеља.

Иза Николе и Катарине остала су тројица синова. Најстарији Хери (54) становник је Батон Ружа (Индијана) и има двоје деце, средњи Марк и Београђанка Милена имају петоро, а Мичел (48) четворо малишана.

– Крајем августа прошле године тата се преселио у Хомосасу на Флориди где живи Мичел, запослен као помоћник хирурга у болници, који га је 2. септембра оперисао. За амерички Дан захвалности у Хомосасу је дошао и Марков старији брат с породицом, па смо се сви заједно после 17 година окупили у Мичеловој кући. Бог је удостојио тату да види своја три сина и једанаесторо унучади заједно. Тога дана дошла су и двојица поменутих српских свештеника који су причестили тату и одржали помен Катарини, на коме смо сви били присутни и заједно у молитви – наводи Милена Тејлор, која ради као преводилац и остала је са супругом и децом да живи у Ситрус Хилсу на Флориди.

Хоће ли сени двоје људи које је спајала велика љубав навек остати раздвојене, на два краја света?

– Надамо се да ћемо једног дана, ако бог да, пренети татине земне остатке и сахранити их поред маме, у Чачку – каже Милена Тејлор.

Гвозден Оташевић
Политика, 18. 2. 2014.


SA

 

People Directory

Danielle Sremac

Danielle (Danijela) Sremac President of the Serbian Institute in Washington, D.C. has been named “one of the best known Serbian-American women in the U.S.” having appeared on hundreds of television and radio shows in the US and internationally, including CNN, NBC, CBS, Fox News, BBC, NPR Radio and more.

Read more ...

Publishing

Poemes de Jovan Dučić / Песме Јована Дучића

Translated into French by Petar Bubresko. Bilingual edition (French and Serbian)

The first bilingual edition translations of poems in French of this prince of Serbian poetry. These translations of poems Dučić meet two objectives: to publicize the work of the poet to Francophone readers and pay tribute to both the Serbian language Dučić and French language to which the great poet and Petar Bubreško were passionately attached. This book is dedicated to Leposava Bubreško (1923-2013) professor Bubreško’s wife who wanted so much this work to be published.

Publishers: Sebastian Press, Vidoslov, and Metokhia

216 pages, soft bound, published in 2015, price $15


Песме Јована Дучића

На француски језик превео проф. др Петар Д. Бубрешко

Ова књига је посвећена Лепосави Бубрешко (1923-2013), супрузи професора Петра Д. Бубрешка, која је толико желела да ово дело изађе на светлост

Саиздавачи: Видослов, Требиње и Metokhia, Paris

ПОЕЗИЈА

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти си бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Што по нечистим улицама пева.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.

Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.

И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.

Read more ...