Четврт века је протекло откако је, блистајући споља, храм Успења Пресвете Богородице у Сакраменту (Калифорнија) заблистао и изнутра: 1995. године завршен је живопис, који је цркви, осим лепоте, додао још једну особеност. То је први српски храм у Америци у целости живописан руком једног српског уметника: иконописца и свршеног богослова Милоја Милинковића. Ових дана, Милоје Милинковић му се опет вратио, да поправи делове живописа које су оштетиле упорне калифорнијске кише. Са тог новог посла, присећа се у разговору за „Политику“ свог првог сусрета са овом светињом Српске православне цркве, Епархије западноамеричке, која је проглашена за „најлепшу грађевину Америке и Канаде зидана циглом“. Саграђена 1984, две године по завршетку градње, из Србије је стигао иконописац да подари храму и унутрашњу лепоту.
- Право са аеродрома сам се упутио у већ, по лепоти, познати храм. Стајао сам усхићен под величанственом куполом и сводовима. Снежна белина зидних платана чинила је простор још већим. Пуних 10 година, наравно са извесним прекидима, протекло је од мог првог до последњег потеза четкицом. Био сам испуњен огромном енергијом,“олујом“ осећања, стапањем са ликовима који су искрсавали испод моје четкице. Био сам одлучан, с молитвом у срцу и с вером да сам вођен божанском енергијом, имао сам осећај да сам окружен вековима из којих сам узимао оно што ми је требало. Осећао сам да су уз мене моји учитељи, од оних из богословских дана Мише Младеновића и протођакона Марка Илића, до светогорског протомајстора иконописца, оца Арсенија код кога сам завршио школовање и који ми је дао благослов за самостални рад - прича Милоје Милинковић.
Он је живописао и најстарију српску цркву на америчком континенту: храм светог Саве у Џексону. Када је иконопис храма у Сакраменту био завршен, Милоје Милинковић почиње рад на овој цркви, која се налази на застави и грбу града Џексона.
- Грађевина храма Светог Саве подигнута је прилозима сиромашних рудара који су, „одвајали од својих уста” да би је изградили те је зато сасвим скромна. Међутим, од првог сусрета са храмом био сам задивљен лепотом која је зрачила из те једноставности. Због свих особености захтевао је посебан приступ, надахнут рад и, уз то, много више искуства, труда и времена него што се то очекивало. До 2008, храм је био потпуно живописан ̶ прича Милоје Милинковић.
Занимљиво је да су у светосавској цркви у Џексону осликани и савремени догађаји: уједињење српске Цркве у Америци под вођством патријарха Павла, дочек моштију светог Севастијана 2007.
- Иконописање обухвата свете личности, али одувек, истина у малом броју и оне који су значајно доприносили православној вери. Многи од њих касније су и канонизовани. Често се уз неки веома важан догађај нађу и они, било као његови творци или као учесници. Наше је да то забележимо, да и преко њих премоштавамо векове, а остаје да време покаже хоће ли бити канонизовани и постављени тамо где им је место ̶ објашњава Милинковић.
Враћајући при крају разговора, причу на почетак, Милоје нам објашњава да није ни слутио колико ће кратак сусрет са једним великим архијерејом српске цркве бити пресудан по његов иконописачки рад. Владика шумадијски Сава позвао га је да му се јави када се врати са студија у Грчкој. Тако је и учинио.
- Када сам ступио пред њега није ми тражио диплому, није тражио фотографије радова, никакву „препоруку“. Повео ме је у Благовештенски манастир, у Дивостину, показао чисто бело зидно платно, упитао коју тему предлажем, а затим и прихватио мој предлог да се треба живописати композиција „Мајка Божија Владичица Анђела”... Он је дао препоруку и за мој одлазак у Америку, а учествовао је у одлучивању црквених старешина да ми се повере живописања најзначајнијих храмова СПЦ широм света. Све време владика Сава шумадијски био ми је и ослонац, и подршка, али и сведок да сам на правом путу ̶ истиче Милинковић.
Три велика пастира српске цркве, додаје он, била су му узор у духовном изграђивању његове личности: патријарх српски Герман, који му је као надлежни архијереј 1986. године дао благослов да може да ради свуда где буде позван, и двојица потоњих поглавара СПЦ, Павле и Иринеј. У личној архиви, чува фотографију на којој су сва тројица: из Саборне цркве 1974. са наречења за владику садашњег поглавара СПЦ Иринеја. Свечаном чину присуствовао је и ученик богословије, чтец Милоје Милинковић који ће у годинама које следе лепоту православног иконописа пренети и преко океана.
У Џексону, као код куће
Међу рударима копачима злата у Џексону најбројнији су били Срби, чије потомке, Милоје Милинковић описује као непосредне, гостољубиве, велике српске патриоте, поносне на своје порекло и обичаје, али и добре и поштоване грађане земље у којој живе.
- Будући да сам сада опет у Америци, део времена проводим и у Џексону. Ништа се није променило. Дочекали су ме као члана своје породице, као да није прошло толико година од завршетка рада на живописању храма Светог Саве. Овде се осећам као код куће. Ту је и мајстор уметничке фотографије, рођени Џексонац, мој кум Лари Ангиер. Он је дуго година фотографисао моје радове у Америци, посетио је и манастире по српским земљама, упознао се са нашим народом, највишим духовницима цркве и са православљем те је пре две године одлучио да узме православну веру. По његовој жељи био сам му кум на крштењу и он је, по Светом цару Лазару, добио име Лазар ̶ говори Милинковић.
Код монаха иконописаца
Често истичем да је боравак у Буразерској келији Хилендарског манастира један од најзначајнијих и најупечатљивијих момената у моме животу, каже Милинковић.
- Само тамо, на Светој Гори, могао сам осетити узвишено стапање молитве, рада и простора. Посматрајући монахе иконописце видео сам примере најчистије продуховљености њиховог подвижничког живота тако да су ми и они сами иконопишући свете ликове, све више на њих личили. Због тога се трудим да их на своме иконописачком путу следим ̶ истиче Милоје Милинковић.
Извор: Политика
