Темељи од књига

Код ге­не­ра­ци­ја гле­да­ла­ца од­ра­слих на нај­по­лу­лар­ни­јим хи­то­ви­ма хо­ли­вуд­ске фа­бри­ке сно­ва раз­вио се је­дан нео­би­чан фе­но­мен.

Не­ма ту, ве­ру­јем, пре­те­ра­не раз­ли­ке из­ме­ђу не­ка­да­шњих Ју­го­сло­ве­на или оста­лих Евро­пља­на ко­ји су има­ли сре­ћу да се не на­ђу за­то­че­ни иза гво­зде­не за­ве­се.

Реч је о то­ме да су мно­го­број­не сли­ке из жи­во­та са оне стра­не Атлан­ти­ка по­сред­ством ка­тод­не це­ви на­ла­зи­ле пут до на­ших днев­них со­ба и по­ста­ја­ле сва­ко­дне­ви­ца, мал­те­не при­зор из ком­ши­лу­ка.

По­ла­зи­ло је то за ру­ком и Ди­зни­ју, чи­ји су цр­та­ни фил­мо­ви, ка­ко под­се­ћа­ју нај­бо­љи ње­го­ви ов­да­шњи хро­ни­ча­ри, успе­ва­ли да у со­ци­ја­ли­стич­ку Ју­го­сла­ви­ју уз до­го­дов­шти­не ње­го­вих жи­во­тињ­ских ју­на­ка уба­це и сли­ке аме­рич­ког сна – ку­ћа са трав­ња­ци­ма, ауто­мо­би­ла и бо­га­тих тр­пе­за.

Не­ке пак сли­ке су нам се то­ли­ко уре­за­ле, по­ста­ле су део на­шег „ко­лек­тив­ног не­све­сног” да смо по­че­ли да их сма­тра­мо сво­ји­ма, а да их ни­ка­да ни­смо истин­ски до­жи­ве­ли.

По­се­та Хар­вар­ду је за ме­не но­си­ла од­ре­ђе­ну до­зу фа­ми­ли­јар­но­сти, не­че­га што сам мно­го пу­та прет­ход­но (вир­ту­ел­но) до­жи­вео.

При­зо­ри Но­ве Ен­гле­ске у је­сен, са свим оним гор­дим згра­да­ма од цр­ве­не опе­ке и зе­ле­ним трав­ња­ци­ма пре­ко ко­јих пре­тр­ча­ва­ју ве­ве­ри­це би­ли су већ по­зна­ти, али тај осе­ћај ни­ма­ло ни­је ума­њио ути­сак им­пре­сив­но­сти.

Хар­вард је, на­и­ме, по­но­во за­др­жао пр­ву по­зи­ци­ју на ранг-ли­сти нај­бо­љих свет­ских уни­вер­зи­те­та, а екс­клу­зив­ност сту­ди­ра­ња на овом ме­сту и ли­ста ути­цај­них на­уч­ни­ка, умет­ни­ка и по­ли­ти­ча­ра ко­ји су не та­ко дав­но ле­шка­ри­ли на истим овим трав­ња­ци­ма не мо­же, а да не ули­је из­ве­сну до­зу стра­хо­по­што­ва­ња.

Мој до­ма­ћин, ко­ји је сту­ди­рао, а по­том се за­по­слио на Хар­вар­ду, по­ка­зу­је ми ме­сто на ко­јем ов­да­шњи ди­плом­ци тра­ди­ци­о­нал­но ба­ца­ју ка­пе у ва­здух на­кон ди­пло­ми­ра­ња.

„На на­шој до­де­ли ди­пло­ма је го­во­ри­ла На­та­ли Порт­ман, та­ко­ђе не­ка­да­шња сту­дент­ки­ња са Хар­вар­да”, ко­мен­та­ри­ше док иде­мо ка би­бли­о­те­ци, за ко­ју твр­ди да је „не­што по­себ­но”.

У би­бли­о­те­ци Уни­вер­зи­те­та Хар­вард, нај­ве­ћој сту­дент­ској и ме­ђу нај­ве­ћим свет­ским би­бли­о­те­ка­ма уоп­ште, до­жи­вља­вам нај­ви­ше „хар­вард­ског”, на онај на­чин ка­ко сам га за­ми­шљао још од до­ба ВХС ка­се­та.

Зи­до­ви об­ло­же­ни др­ве­том, ко­жне фо­те­ље, лам­пе са зе­ле­ним аба­жу­ри­ма, ви­со­ки про­зо­ри кроз ко­је се ви­де кро­шње бре­сто­ва и – књи­ге. Не­пре­глед­ни ни­зо­ви уред­но по­сло­же­них по­ли­ца са књи­га­ма нај­ра­зли­чи­ти­јих са­др­жа­ја.

Са­крал­ну ти­ши­ну ко­ја иде под ру­ку са ми­ри­сом књи­га ре­ме­ти тек при­јат­ни звук окре­та­ња стра­ни­це или тип­ка­ња по та­ста­ту­ри. Про­це­њу­је се да хар­вард­ска би­бли­о­те­ка бро­ји го­то­во 19 ми­ли­о­на књи­га, 400 ми­ли­о­на раз­ли­чи­тих ру­ко­пи­са, 5,4 те­ра­бај­та ди­ги­тал­но ар­хи­ви­ра­них са­др­жа­ја... У ви­ше од 70 би­бли­о­теч­ких је­ди­ни­ца за­по­сле­но је око хи­ља­ду би­бли­о­те­ка­ра.

Пра­во бла­го, ка­же мој во­дич, ипак ни­је у рас­ко­шној, иди­лич­ној чи­та­о­ни­ци. За то је по­треб­но оти­ћи још ду­бље. Ду­бље? Би­бли­о­те­ка Уни­вер­зи­те­та Хар­вард има не­ко­ли­ко под­зем­них ни­воа у ко­ји­ма се у по­себ­ним ми­кро­кли­мат­ским усло­ви­ма чу­ва­ју то­мо­ви књи­га.

Ови под­зем­ни ни­вои ни­су ни из­бли­за та­ко фо­то­ге­нич­ни као „гор­ње” би­бли­о­те­ке.

Све је под­ре­ђе­но чу­ва­њу књи­га, чи­сто и уред­но, без су­ви­шних де­та­ља. Уко­ли­ко је ве­ли­ка чи­та­о­ни­ца на пр­ви по­глед де­ло­ва­ла као иде­ал­но ме­сто за на­уч­ни рад, у под­зем­ним про­сто­ри­ја­ма от­кри­вам но­ве ни­вое аске­ти­зма и по­све­ће­но­сти на­у­ци.

На не­ко­ли­ко ме­та­ра ис­под по­вр­ши­не тла, у би­бли­о­теч­ком ар­хи­ву ко­ји под­се­ћа на ка­та­ком­бе, мо­гу­ће је из­нај­ми­ти сто и у пот­пу­ном ми­ру се пре­пу­сти­ти ис­тра­жи­ва­њу.

Ако кон­цен­тра­ци­ју ре­ме­ти чак и по­не­ки ма­ло­број­ни про­ла­зник и књи­шки ен­ту­зи­ја­ста, на овом ме­сту је мо­гу­ће из­нај­ми­ти кан­це­ла­ри­ју. Не­ко­ли­ко ни­воа под зе­мљом, у при­ват­ном ка­би­не­ту без те­ле­фон­ског сиг­на­ла те­шко је за­ми­сли­ти бо­љу изо­ла­ци­ју за пре­да­но ба­вље­ње на­у­ком.

Ко­ли­ко је бо­гат­ство овог књи­жев­ног фон­да ви­дим у сек­ци­ји за сло­вен­ске је­зи­ке. Од­јед­ном на нај­пре­сти­жни­јем уни­вер­зи­те­ту на све­ту угле­дам по­зна­та име­на ис­пи­са­на на на­шем је­зи­ку: Де­сан­ка Мак­си­мо­вић, Си­мо Ма­та­вуљ, Иво Ан­дрић, Бран­ко Миљ­ко­вић и, на­рав­но, не­из­о­став­ни то­мо­ви и то­мо­ви о Ти­ту. Ка­жу да у би­бли­о­те­ка по­се­ду­је и ре­дак при­ме­рак књи­ге Да­ни­ла Ки­ша са ње­го­вом лич­ном по­све­том.

Осим што је ли­дер у ви­со­ком школ­ству, Уни­вер­зи­тет Хар­вард не мо­же да се по­жа­ли ни на еко­ном­ско по­сло­ва­ње. Сма­тра се јед­ном од успе­шни­јих при­ват­них кор­по­ра­ци­ја у САД и чист је до­каз да се ула­га­ње у зна­ње ис­пла­ти.

Си­стем по­чи­ва на тран­спа­рент­ним и чвр­стим те­ме­љи­ма, а фи­нан­сиј­ски из­ве­штај о по­сло­ва­њу се уред­но, сва­ке го­ди­не, об­ја­вљу­је на веб-сај­ту уни­вер­зи­те­та. Ипак, на­кон оног што смо ви­де­ли у ка­та­ком­ба­ма би­бли­о­те­ке, ути­сак је да Хар­вар­ду не тре­ба­ју бо­љи те­ме­љи од ових ко­је већ има, оних од нај­чвр­шћег ма­те­ри­ја­ла – књи­га и зна­ња.

Извор: Политика

Twitter