У доба комунизма, разбијена је и сама помисао о васкрсењу, а народ истеран из Цркве. Али, хтели не хтели, опет су на гробљу морали да се сретну и они који верујуи они који не верују. Они који су смело веровали, знали су како се моли и шта је део њихове молитве. Неверни су, уместо цркве добили „спомен-лопату” и празне речи пропаганде у често трагикомичним посмртним говорима и раштимовану плех музику.
Ово је теза верујућих: Рајка Д. Блажића, професора за уметности и консервацију СПЦ, и др Предрага Ристића, архитекте и професора на Академији СПЦ. Професори су, после бројних истраживања, одлучили да представе десет типова надгробних споменика, ликовно решених на основу историјске традиције црквених уметника и мајстора са наших простора, кроз векове уназад, али и у нашем времену. Њихов покушај је вредан пажње: они желе да бар покушају да спрече да гробља, као вечна коначишта, често изгледају као – дивља насеља живих.
– Треба само бацити поглед на гробља, па се сетити гробних споменика у Неготинској крајини, наших крајпуташа, као и древних споменика око Петрове цркве – набраја Блажић, подсећајући како је, после прве фазе ортодоксног режима, уследила изградња соцреалистичких револуционарних херојских споменика чија је стилизација диригована и усмеравана страхом од чистки међу уметницима.
Можда је највећи преломни културни успех постигнут тек после смрти
Стаљина 1956. године, када је Богдан Богдановићпосле конкурса, направио „споменик” стрељаним у Јајинцима.
– Богдановић је стекао признање у иностранству и имао велики утицај уопште на градњу споменика на свим нашим гробљима, и тражио је своје инспирације у неком органском стилу сецесије и паганским споменицима преисторије. Данас, после мале временске дистанце, могли бисмо да закључимо да су његови бројни споменици обележили комунистичку епоху. Тако се догодило да су верници само кришом на тип комунистичких надгробних споменика стидљиво додали неки крстић – сећа се Блажић.
Нажалост, такви иначе врло скупи споменици од црног гранита су без икакве уметничке вредности.
– Ми смо покушали да унесемо неку од ових традиција у савремену гробоградњу, са надгробним спомеником Ава Јустину у Ћелијама, и приметили смо да овај споменик ипак има већ десетине реплика.
Слично се догодило и са споменицима у манастиру Каона. Мислимо да је тај пример добар само за почетак, али да је незавршен и да га треба поспешити. Замислили смо да треба штампати један прост мали бесплатни проспект достојних решења гробних крстова и поделити га бесплатно свим каменоресцима и у то укључити више аутора-вајара, а нарочито нашу академију, јер сматрамо да је то њена дужност.
Презентовање такве типологије надгробних крсних знамења произашла је од личног интересовања на тему крсног бележења гробног места, а кроз уметнички рад и скромне покушаје решавања различитих проблематика треће димензије у црквеној уметности, како би се указало на „зачарану” путању бесконачног импровизаторства у многим областима, па и у овој – истиче професор.
Он сматра да су та крсна знамења примерена времену у којем живимо, јер су оригинална, квалитетна, постојана, да се брзо израђују и да су јефтина. Типологија је архитектонско-вајарски и колегијални резултат заједничког, вишегодишњег рада професора Блажића и Ристића на ову тему.
Наиме, њихова крсна знамења су уметнички, без сумње супериорна у односу на досадашња опште наметнуто, и трговачки прихваћена мегалитско-гранитно-црно-тужна решења гробних места.
Професор Блажић је прави саговорник о овој теми, јер је управо он обновио гробна места Светог Саве и Светог краља Владислава (манастир Милешева 2001–2003. године), као и ликовно решење ћивота Светог патријарха Максима, Пећку патријаршију, 2006. године, и мноштво приватних ауторских радова до сада.
– На овај начин делимично ћемо сачувати траг о нашим оцима и праоцима од генерацијског заборава, али и потомцима оставити путоказ да кроз овај пример, употребе Крсног знамења за обележавање гробног места, могу осећати како понос припадности једном народу, његовој култури и вери тако и његовој нади за васкрсење. Крсна знамења биће рађена по каталошки представљеним димензијама и типовима, у мермеру беле боје, а који имају своју симболичну поруку – чистоте, радости и васкрсења. Постојаност је загарантована како квалитетом камена тако и хемијском заштитом од атмосферских утицаја: киселих киша, чађи, маховине, лишајева, на које у данашње време велике загађености, ни најотпорнији природни материјали не могу да остану имуни – каже професор Блажић.
Александар Апостоловски
Политика, 18. 1. 2014.
